Javne digitalne biblioteke koje omogućavaju pristup znanju velikom broju ljudi bez obzira na njihov društveni i ekonomski status – suočavaju se sa različitim pritiscima koje vode ka njihovom gašenju. Iako su akademske i naučne zajednice veliki korisnici ovih biblioteka, oni teško stupaju u njihovu odbranu zbog strukturne uslovljenosti koja ih stavlja u službu privatnih “prestižnih” časopisa.
Postavka ličnih predmeta, portreta i rukopisa ove čuvene engleske spisateljice bacila je novo svetlo na nesreću koja je pratila porodicu Bronte.
I ta varvarska istorija postoji...Spaljivanje knjiga je pravo varvarstvo, jer se time uništavaju mnogobrojni zapisi koji su ostali kao nasleđe iz prošlosti i o kojoj možemo da saznamo (pored arheoloških iskopina) i iz tih drevnih knjiga. Već svaka reč je mala dragocenost, svaka knjiga malo bogatstvo, a da ne govorimo o biblioteci čije je blago zaista neprocenjivo.
Balkanskim državama, koje sa Balkana ne mogu nikuda i nikome, Balkan je celina i svrha. Balkan je dakle sam sobom i problem i ideal. Zemlja uopšte, zato što nosi i drži i države i narode, imala bi biti prvi činilac u teorijama o državama i politikama. Na otkinutom poluostrvu, zemlja je ne samo činilac kao zemlja, nego jedna vrhovna kategorija: Balkan je Balkancima bez razlike vrhovni pojam iz kojeg se tek svi drugi pojmovi izvode.
Uzeli mu hranu, odjeću i stijegove.
Bacili ga u tamnicu mrtvih,
Pa kazali:
„Ti, kradljivac si!“
Ako sam ja samo to, misli Rikardo Reiš, pročitavši navedene stihove, ko to sad misli ono što ja mislim, ili mislim da mislim na mestu gde se odvija moje razmišljanje, ko to oseća ono što ja osećam, ili osećam da osećam na mestu gde se moja osećanja javljaju, ko se služi mnome da bi osećao i mislio, i od onih bezbroj osoba koje u meni žive, koja sam ja, ko sam, Kem, koje su to misli i osećanja moji u tolikoj meri da ih ne mogu podeliti ni sa kim drugim, šta sam to ja a što drugi nisu, što nisu bili ili neće biti.
Džejn Ostin (1775-1817), kćerka parohijskog sveštenika iz Stiventona, za svoj rodni grad ostala je vezana čitavog života, nikada ne stavši na ludi kamen. Postala je poznata i voljena engleska književnica, a počela je da piše od rane mladosti kako bi zabavila svoju porodicu, čiji su članovi uživali da čitaju naglas jedni drugima.
Da bi se odbranio od neopravdanih kritika, Sartr 1947. izlaže svoja shvatanja u poznatom, mada nedovoljno čitanom, eseju Šta je književnost?.
Harmsove groteske u minijaturama prkose čak i najvećim apsurdistima poput Beketa i Kamija.
Budim je mada je to uzaludnije negoli dozivati
pticu zauvek sletelu
sigurno je rekla: neka me traži i vidi da me
nema
Laž i lažovi. U mlađim godinama, pa još i kao ljudi u „punoj snazi“, mi smo vrlo strogi prema laži i onima koji se njom služe. Šibamo je svojom ironijom, progonimo je i kad nikakva razloga nemamo za to, onako, „istine radi“. A naročito ne razlikujemo laž jednu od druge, po njihovoj prirodi, poreklu, i ciljevima.
Samoća pisanja je samoća bez koje se pisanje ne događa ili se raspršuje, jer je ostalo bez krvi od traganja za time šta da piše.
