Marguerite Duras: Samoća pisanja
Samoća pisanja je samoća bez koje se pisanje ne događa ili se raspršuje, jer je ostalo bez krvi od traganja za time šta da piše.
Samoća pisanja je samoća bez koje se pisanje ne događa ili se raspršuje, jer je ostalo bez krvi od traganja za time šta da piše. Gubi krv, njegov autor ga više ne priznaje. A pre svega nikada ne treba da bude diktirano nekoj sekretarici, ma koliko umešna ona bila, i nikada u toj fazi ne treba da bude dato na čitanje nekom izdavaču.
Uvek je potrebno da kod osobe koja piše knjige postoji odvojenost od drugih ljudi. To je jedinstvena samoća. To je samoća autora, samoća napisanog. Da bi započeo stvar, čovek se pita šta je bila ta tišina oko njega. I to na svakom koraku koji čini nekoj kući u svim časovima u toku dana, pri svim osvetljenjima, bilo da potiču spolja ili od lampi upaljenih po danu. Ta stvarna samoća tela postaje ona nepovrediva samoća pisanja.
...
Pisanje je bilo jedina stvar koja je nastanjivala moj život i koja ga je ispunjavala čarolijom. Učinila sam to. Pisanje me nikada nije napustilo.
...
Čovek ne nalazi samoću, nego je stvara. A samoća se stvara sama. Ja sam je stvarala. Jer sam odlučila da ću upravo tu morati da budem sama, da ću biti sama da bih pisala knjige. Tako je to bilo. Bila sam sama u toj kući. Zatvorila sam se u nju – naravno da sam se i plašila. A onda sam je zavolela. Ova kuća postala je kuća pisanja.
...
Samoća znači i ovo: ili smrt, ili knjiga. Ali, pre svega, to znači alkohol. Odnosno viski. Do sada nikada nisam mogla, ali zaista nikada, ili bi trebalo da tragam po vrlo dalekoj prošlosti... nikada nisam mogla da započnem knjigu, a da je ne završim. Nikada nisam radila na knjizi koja već nije imala smisao postojanja, još dok je bila pisana, i to bez obzira na to kakva je bila. I svuda. Bez obzira na godišnje doba. Tu strast sam otkrila ovde, u Ivlinu, u ovoj kući. Konačno sam imala kuću u kojoj sam mogla da se sakrijem da bih pisala knjige. Želela sam da živim u toj kući.
...
Naći se u rupi, na dnu rupe, u skoro potpunoj samoći i otkriti da će vas jedino pisanje spasti. Biti bez ikakvog sadržaja za knjigu, bez ikakve ideje za knjigu, znači naći se, ponovo se naći pred knjigom. Pred nečim ogromnim što je prazno. Pred eventualnom knjigom. Pred nečim što je ništa. Pred nekom vrstom živog i golog pisanja, pred nečim što je strašno, što je strašno i što treba prevazići.
Fragmenti iz knjige Pisati, Paideia, Beograd, 2009.
Filozofski magazin
