Deliti, deliti i samo deliti!
Javne digitalne biblioteke koje omogućavaju pristup znanju velikom broju ljudi bez obzira na njihov društveni i ekonomski status – suočavaju se sa različitim pritiscima koje vode ka njihovom gašenju. Iako su akademske i naučne zajednice veliki korisnici ovih biblioteka, oni teško stupaju u njihovu odbranu zbog strukturne uslovljenosti koja ih stavlja u službu privatnih “prestižnih” časopisa.
Pre nešto više od mesec dana veb stranica za skladištenje akademskog i naučnog istraživanja Sci-hub, istovremeno s projektima Library Genesis, bookfi.org, elibgen.or,erestroresollege.org, libgen.info, bila je primorana da promeni svoj domen. IzdavačElsevier zahtevao je da se protiv ovih stranica uvedu preliminarne mere koja će ih sprečiti da distribuiraju sadržaj iz njihovih arhiva, što je Njujorški okružni sud i odobrio. Portalaaaaarg.fail je u januaru takođe dobio tužbu i bio primoran da ukloni određeni sadržaj, kako se ne bi suočio s daljim posledicama. Veliki broj ljudi iz naučne i akademske zajednice koriste ove vebsajtove, međutim retka su mesta organizovane borbe za njihov opstanak.
Ovo su samo neki u nizu slučajeva koji se pokreću protiv javnih virtuelnih biblioteka – veb stranica za besplatno deljenje različitih vrsta istraživačkog i kreativnog materijala. I dok sajtovi poput napstera, piratebaya i sličnih vode ozbiljne bitke za opstanak, ili se često gase, platforme koje se bave besplatnim pristupom nauci veruju da imaju moralni, politički, ali i legalni prerogativ, jer, kako tvrdi i osnivačica Sci-huba, autori deljenih naučnih radova ne zarađuju od njihove komercijalne distribucije.
Otimanje
Ideja onlajn javnih biblioteka javlja se kao uistinu paradoksalan koncept spram komodificije znanja i kulture, te izdavaštva, ali i pitanja obrazovanja uopšte. Namena biblioteka je upravo da omoguće pristup znanju i kulturi što širem sloju društva (bez obzira na njihov društveni i ekonomski status). Međutim, u vremenu ekspanzije kapitala i povlačenja javnog finansiranja iz institucija, biblioteke su primorane na prenamenu, ili čak gašenje. Znanje je tako sve manje dostupno, ali i sve manje poželjno!? Ono što je poželjno jeste mogućnost njegove komodifikacije, odnosno njegovog pretvaranja u robu koja se može prodati. Univerzitetski profesori, naučnici, a uostalom i studenti i đaci, sada se nalaze u trci za bodove kojima mogu da unovče svoje znanje. Javno finansirane radove nije dovoljno objaviti kako bi bili dostupni društvu, već se moraju objavljivati u prestižnimčasopisima, kako bi se osiguralo radno mesto (na univerzitetu, nekoj drugoj instituciji ili u nekoj firmi). Međutim, te časopise ne može objavljivati bilo ko (sigurno ne više osiromašeni univerziteti, a pogotovo ne biblioteke), već privatne kompanije koje pristup znanju naplaćuju. Ovo je posebno slučaj u sferi humanističkih nauka, koje nemaju direktan potencijal za unovčavanje, što je vidljivo i kroz sve manje finansiranje ovih smerova na fakultetima.
Ono što nadalje iskrsava jeste, s jedne strane, potencijal koji otvara digitalizacija (koja bi omogućila realne uštede!), ali s druge strane javlja se problem autorskih prava. Ovim biblioteke postaju polako irelevantne za distribuciju znanja, i ne samo to, već gotovo kriminalizovane (kao i njihovi korisnici) u pokušajima slobodne distribucije (biblioteke su najčešće primorane na ograničenje broja distribuiranih digitalnih kopija). Digitalizacija je zato moguća samo za firme s ozbiljnim privatnim kapitalom, a zauzvrat znanje biva dostupno samo onima koji mogu da ga priušte.
Kratak istorijat digitalnih javnih biblioteka
Arg dot org (danas aaaaarg.fail) pokrenuo je 2005. umetnik Šon Dokrej. Stranica predstavlja platformu za deljenje, koja danas okuplja više od 50.000 digitalnih izdanja knjiga i članaka, mahom iz humanističkih nauka. Sadržaj je prikupljen tako što su istraživači, studenti, predavači i slični počeli kao korisnici sajta i sami da postavljaju digitalne (često skenirane) tekstove koje su posedovali. Ova digitalna biblioteka povezana je s alternativnim obrazovnim projektom „Javne škole“, koji služi kao plaforma za samoorganizovana predavanja, radionice i projekte širom sveta. Iako je katalog aaaaarg-adostupan svima, postavljanje i skidanje sadržaja moguće je jedino pozivom za članstvo, kako bi se zaobišli zakoni vezani za autorska prava.
Sa svakom pretnjom skidanjem sajta, aaaaarg je menjao domen (menjajući broj slova „a“ u imenu, ili putem mirror sajtova) i na taj način uspevao da opstane. Međutim, protiv portala je nedavno pokrenuta tužba u Kvebeku, u kojoj se tvorac sajta tereti za ugrožavanje autorskih prava.
Aleksandra Elbakjan je 2011. pokrenula Sci-hub, vebsajt koji omogućava pristup skoro svim ikada objavljenim naučnim radovima. Stranica funkcioniše tako da ili pronalazi piratsku kopiju s Libgena ili zaobilaženjem paywalla (sistema za naplatu) sadržaj skida direktno sa sajtova izdavača. Ovaj drugi način moguć je zahvaljujući šiframa koje su donirali akademici koji studiraju na univerzitetima s pretplatama kod takvih izdavača. Elbakjanova, inače iz Kazahstana, ističe da je platformu pokrenula s namerom da naučno-istraživačke sadržaje učini dostupnima sebi i svojim kolegama, kojima visoke cene radova, časopisa i knjiga onemogućavaju istraživački rad.
Kao i Dokrej, i ona se suočava s optužbama na sudu. Međutim, ona svoju bitku vodi protiv jednog od najozloglašenijih izdavača akademskih radova – Elseviera. Suđenje će biti nastavljeno tokom marta, nakon čega će biti poznat konačan ishod.
Pre deset godina, Aron Švarc i Bruster Kejl napravili su projekat Open Library. Delom javno finansirana onlajn biblioteka imala je za cilj da učini dostupnima knjige iz javnog vlasništva (one koje ne potpadaju pod autorska prava ili su im ona istekla), ili one koje više nisu u štampi. Osnovu za ovu biblioteku činila su dokumenta Kongresne biblioteke iz Vašingtona, koja je inače naplaćivala pristup sadržajima, što nije podlegalo zakonima o autorskim pravima, te je tako američka kancelarija za copyright na ovo gledala s naklonošću. Nekoliko godina kasnije, Švarc je postao naučni saradnik na Harvardu, čime je dobio i pristup JSTOR-u, komercijalnoj digitalnoj bazi naučnih časopisa. Kako su to bili javno finansirani radovi, a od čije prodaje je profitirala privatna kompanija, on je želeo da ih učini dostupnima društvu koje ih, uostalom, i podržava. Švarca su od 2011. krivično teretile Sjedinjene Američke Države za nekoliko povreda Akta za računarske prevare i zloupotrebe (CFAA), nakon što je navodno preuzeo veliki broj akademskih časopisa s pomenute baze. Suočen sa suđenjem, te s mogućnošću zatvorske kazne i znatne novčane nadoknade, Švarc je izvršio samoubistvo, a slučaj je na kraju odbačen.
Društveni značaj
Svaki od ovih projekata, tj. njihove inicijalne namere, pod okriljem su ideje da se njihov materijalni sadržaj učini dostupnim za digitalno doba. To jesu biblioteke, ali one se sada nalaze u virtuelnom svetu. Dok je za neke suštinska sadržina političkog pitanja vezana za arhiviranje, te komunikaciju i saradnju, kao u slučaju aaaaarg.org ili ubuweb, za Elbakjanovu se srž nalazi u omogućavanju dostupnosti. Kreatorka sci-huba tvrdi da je i sama kao istraživačica u Kazahstanu imala velikih poteškoća da pristupi mnogim naučnim radovima, što je ne samo otežalo, već i u potpunosti onemogućavalo njen rad. Moramo, međutim, primetiti da ova inicijativa dolazi iz jedne specifične pozicije akademske zajednice kojoj ovaj tip sadržaja nije dostupan.
Za razliku od istraživača koji rade na najprestižnijim i najbogatijim univerzitetima, oni iz zemalja Istočne Evrope i Azije teško da mogu pristupiti radovima i časopisima na bazama izdavača koji skupo naplaćuju pristup. Ova vrsta motivacije retko se rađa u akademskim krugovima autora koji objavljuju kod pomenutih izdavača. Elbajkanova u svom pismuameričkom sudiji nadležnom za njen slučaj, Robertu V. Svitu, upravo navodi i to kao uzrok problema. „Autori ovih radova ne dobijaju novac. Zašto bi onda slali svoje radoveElsevieru? Oni osećaju pritisak da to urade zato što je Elsevier vlasnik takozvanih časopisa visokog uticaja. Ukoliko istraživač želi da bude prepoznat, da napravi karijeru – on ili ona mora da objavljuje u takvim časopisima.“ Biti „prepoznat“ ili imati „karijeru“ najčešće znači osigurati radno mesto, jer univerziteti (ali i drugi poslodavci) prednost daju objavljivanim istraživačima. U ovim situacijama oni su praktično primorani da svoja autorska prava prenesu na izdavača, te iako je njihov rad često javno finansiran, od toga trenutka prestaje da bude javno dostupan, a pristup se naplaćuje i samim autorima. Rat koji izdavači onda vode protiv ovakvih alternativnih biblioteka tako održava zabrane onoj zajednici koja ovaj rad proizvodi i kojoj je on najpotrebniji.
S druge strane, neki od pomenutih aktivista smatraju da je rad na ovim bibliotekama duboko demokratski – kontributori javnih biblioteka iznova dovode u pitanje dostupnost znanja, intelektualnog vlasništva, te prostora biblioteke (virtuelnog ili ne) kao emancipatorskog – što se uostalom i u aktuelnom sistemu, iako nikad s naklonošću, može posmatrati kao „pravo građanske neposlušnosti“. Zauzvrat naučna zajednica, a često i šira javnost, ima pristup radovima na koje se oslanja, ali i učešću u izgradnji ovih biblioteka.
Na tragu ovoga, aktivisti kao što je Kenet Goldsmit vide veliki značaj u ovim portalima. Iako npr. Dokrej smatra da postojanje „ispod radara“, na šta su ove biblioteke primorane, otežava bilo koju vrstu rada i svodi fokus na opstajanje tehikama izmicanja zakonu, Goldsmit smatra da nas upravo takva nestalnost tera da i sami budemo arhivski aktivisti. To nas ne samo primorava da skidamo, čuvamo, slažemo i održavamo sopstvene arhive koje na drugim mestima sigurno neće uvek biti dostupne, već i da sami kreiramo neku vrstu alternativnog sadržaja koji će, prema ideji Roberta V. Mekčesnija, uticati na razvoj istinski heterogenog medijskog sistema promocijom različitih stavova nasuprot profitnim masovnim medijima. Ovakvi portali ne samo da skladište radove iz oblasti naučnog istraživanja već otvaraju i prostor za diskusiju i saradnju, omogućavajući dostupnost, ali i prisvajanje stručnog sadržaja, širokom sloju ljudi, što dalje stvara bazu novim formama znanja.
Izvor: Mašina
