Istorija spaljivanja knjiga
I ta varvarska istorija postoji...Spaljivanje knjiga je pravo varvarstvo, jer se time uništavaju mnogobrojni zapisi koji su ostali kao nasleđe iz prošlosti i o kojoj možemo da saznamo (pored arheoloških iskopina) i iz tih drevnih knjiga. Već svaka reč je mala dragocenost, svaka knjiga malo bogatstvo, a da ne govorimo o biblioteci čije je blago zaista neprocenjivo.
Taj varvarski čin već se toliko puta događao da može da se napiše istorija spaljivanja knjiga “Mladi španski monah Dijego de Landa stigao je 1549. godine u tek osvojeni Meksiko i odlučio da iskoreni i sam duh paganske vere.
U jednom od hramova Maja otkrivena je ogromna biblioteka drevnih rukopisa. Po njegovoj naredbi vojnici su ceo dan na trg ispred hrama iznosili knjige i svitke sa nerazumljivim crtežima i znacima. Kad je iznošenje bilo završeno, Dijego de Landa je zapaljenu baklju lično prineo rukopisima. "Te knjige" – pisao je on zatim – "nisu sadržale ništa osim sujeverja i đavolovih izmišljotina. Sve smo ih spalili."
Iz svih biblioteka i od svih letopisa Maja samo tri rukopisa sačuvanih do naših dana.
Isto tako tužnu sudbinu doživelo je i pismo Inka. Kad je izbila epidemija zapitali su žreca šta da se radi, a on je odgovorio: "Treba zabraniti pismenost." Onda su po naređenju vrhovnog Inke uništili sve pisane spomenike, a upotreba pisma je zabranjena. Samo je u hramu Sunca ostalo
nekoliko platana sa opisom istorije Inka. Ulaz u prostoriju u kojoj su platna čuvana bio je dozvoljen samo vladarima i žrecima – čuvarima.
Mnogo godina posle uništenja rukopisa i zabrane upotrebe pisma pod pretnjom smrtne kazne, jedan od žreca se ipak odlučio da sačini azbuku i bio je živ spaljen.
Španci su uspeli da nekako dođu do četiri rukopisa ispisana na platnu i 1572. godine poslali su ih u Madrid kralju Filipu. Dragocena pošiljka nikada nije stigla u Španiju, jer je potonuo brod kojim je putovala preko Atlantika.
Jedini spomenici pismenosti Inka, za koje znamo, bila su baš ta izgubljena platna.
Istoričari smatraju da je biblioteka Kartagine imala više od 500.000 knjiga.
Od tog mnoštva sačuvano je samo jedno jedino delo ranije prevedeno na latinski jezik. Trudeći se da unište narod, njegovu kulturu i njegovu istoriju,Rimljani su sve spalili.
Tako su postupali i muslimanski zavojevači. Oni su knjige oduzimali silom ili su bogato nagrađivali one koji bi ih dobrovoljno predavali. Sve što je bilo sakupljeno, progutala je vatra.
Uništavanje rukopisa i pisanih spomenika očigledno je staro kao i sama pismenost.
Spaljena su sva dela grčkog filozofa Protagore (V vek PHE). Tokom 2,5 milenijuma zlokobno trepere svetla te lomače, jedne od prvih na kojoj su gorele knjige.
U III veku p.n.e i u Kini su zapaljene lomače. To je prvi imperator dinastije Cing spaljivao Konfučijeva dela.
Sirijski car Antioh Epifan spalio je knjige napisane na hebrejskom jeziku, a godine 272. p.n.e buknule su lomače u Rimu.
Eto zbog čega su od opsežnih svedočanstava o prošlosti, od brojnih istorijskih, literarnih i naučnih radova do nas stigli samo žalosni fragmenti. Prinuđeni smo da na osnovu tih odlomaka, tih nepovezanih svedočanstava rekonstruišemo prošlost.
Može li, recimo, naša predstava o Sofoklu biti potpuna i tačna kada znamo da je napisao oko 120 drama, a do nas je stiglo samo sedam? Koliko znamo o Euripidu kada je od njegovih stotinu drama sačuvano samo devetnaest? Od čitavog Aristotelovog opusa ostalo je samo jedno jedino delo, sve ostalo su zapisi njegovih učenika i savremenika.
Zna se da je jedan od najznačajnijih istoričara starog veka Tit Livije (58. p.n.e – 17. n.e) napisao opsežno delo Istorija Rima u 142 knjige. Sačuvano je samo 35 knjiga.
Vreme nije bilo mnogo blagonaklonije ni prema delima drugih drevnih autora. Spašeno je samo 5 od 40 Polibijevih knjiga, a od 30 Tacitovih, samo četiri.
Plinije Stariji napisao je 20 istorijskih dela – sva su izgubljena.
Biblioteka grada Pergama u Maloj Aziji imala je oko 200.000 knjiga i svitaka. Ugrabio ih je rimski imperator Antonije i poklonio Kleopatri. Od te ogromne biblioteke nije ostao ni pepeo. Nestale su i biblioteke hrama Pta u Memfisu i knjižnica Jerusalemskog hrama.
Tužna sudbina zadesila je obe Ptolomejeve biblioteke. Jedna je sadržala 40.000, a druga 500.000 svitaka (po nekim podacima čak i 700.000), većinom unikata. Kada je 47. godine PHE Julije Cezar zapalio egipatsku flotu u aleksandrijskoj luci i kad se vatra prenela i na grad, nastradala je prva, manja biblioteka. Za vreme vladavine Dioklecijana i u godinama posle njega, neuke gomile su provaljivale u drugu biblioteku i spaljivale dragocene rukopise. Osvojivši Aleksandriju, arapski muslimani su okončali uništavanje biblioteke.”
Aleksandar Gorbovski/
