Danil Harms – realnost apsurda ili apsurdna realnost
Harmsove groteske u minijaturama prkose čak i najvećim apsurdistima poput Beketa i Kamija.
(Upozorenje realistima : autor ne snosi odgvornost ukoliko dođe do iskrivljenja slike ili uma.)
A, ne! Ne smemo ga predati zaboravu fioke; odatle je već spašen. Ne smemo ga predati ni zaboravu vremena, vreme nam ne bi oprostilo; jer svako vreme treba Danila Ivanoviča Juvačova da udari empirijski pečat apsurda nad ogoljenom suštinom čovečanstva.
“Harm” i “Charm” kao nauditi i šarmirati objedinjeno u Kharms (Harms) nagoveštava uvredljiv šarm Danila Juvačova. Obložen pseudonimima (Dan Dan, Kharms, Shardam, Charms, Khorms..) jasno odbacuje sve strogosti, poigravajući se formom i suštinom. Jedan od pseudonima, kasnije njegov zaštitni znak – Harms, nastao je kao posledica izučavanja britanske književnosti i njegove fasciniranosti Dojlovim Šerlokom Holmsom. Iako svoj i nemaran za književne trendove, upečatljiv Harmsov stil prekopiran do detalja od Šerloka Holmsa – lula, kačket, odelo, stav – odaje njegovu sklonost ka kopijama i dendizmu. Inspiraciju za lik Šerloka Holmsa, Dojl nalazi u doktoru Džozefu Belu, percepirajući ga kao sposobnog da iz malih zapažanja izvodi velike i krucijalne zaključke. Da li je to spona izmedju Harmsa i Holmsa? Bez ikakve sumnje!
Harmsova dela za decu jedina otkrivaju naizgled drugačijeg Hramsa. Lagana i lepršava, vedra i razigrana, njegova dela posvećena deci i danas su prijemčiva dečijem ukusu.
Noć
Soko spava. I sve ptice.
Spava jagnjad, ko i koze,
Spavaju i bubičice,
Gledajte im samo poze.
Spava mostić iznad vode,
Spava mladi žbun, dakako,
Spava – bradom nebo bode –
Boris Petrovič Petakov. (1)
*
Mačke
Idem tako putem,
Žurim u svoj kutak;
Vidim mačke ljute,
Leđa okrenuta.
Viknuh: “Mačke ljute!
Hajdemo kod mene
Hajdemo svi putem,
Hajde da se krene.
Hajde brže, mačke,
Ručak ću vam dati –
Krompir, luk, maslačke
Traž’te u salati.”
– Neka! – kažu ljute.
Nisi ti naš takmac!-
Neće dalje putem,
Sede – i ni makac. (2)
Apsolutna kolizija između duboke netrpeljivosti prema deci i redova koje je njima posvetio, nagoni na razmatranje ove neobične dvojnosti kod Harmsa, tim pre što su jedino dela pisana za decu objavljivana za njegovog života. Možda je Harmsa naivno i bezbrižno dečje neznanje razjedalo i skrnavilo, terajući ga da im se pisanjem približi. Možda su se neznanje i bezbrižnost njemu velikom i sveznajućem rugali, pa on ruganjem životu zatvarao krug. Možda je njegova genijalnost “obogaljila” njegovo detinjstvo ranom spoznajom apsurda pa se branio dečijim pesmama. Možda...
Harmsove groteske u minijaturama prkose čak i najvećim apsurdistima poput Beketa i Kamija. Dela Beketa i Kamija spadaju u ona suptilnije građe, pitkija su i prijemčiva. Harmsovo oslikavanje životnih situacija izrazom groteske i alogičnosti, koje pritom imaju i uvredljiv ton, teško ostavljaju bilo kakav suptilan trag u umu čitaoca. Disfemizam u njegovim delima (posebno minijaturama) pojačava sirovost i surovost u biti apsurdnog života, ne da bi omalovažio individualan stil života, već da bi život doveo u inferiorno stanje nasuprot njemu samom. Njegovo karikaturisanje realizma zapravo liči na “preslikavanje” u izvrnutom ogledalu, pa izopačenje zavisi od toga sa koje strane ogledala se stvari posmatraju. Pa ipak, jednostavnost poimanja sveta kroz većinom jednostavan knjževni izraz čini ustupak razumevanju i prihvatanju Harmsovih dela, pisanih bez potrebe za udovoljavanjem i objavljivanjem.
Bio jedan riđi čovek
“Bio jednom jedan ridji čovek. Taj nije imao ni oči ni uši. Ni kosu nije imao, tako da su ga ridjim zvali uslovno. Ni da govori nije mogao, jer taj ni usta nije imao. Nije imao ni nos. Nije imao čak ni ruke ni noge. Ni stomak nije imao, ni ledja nije imao, ni kičmi nije imao, ni unutrašnje oragane nije imao. Ništa taj nije imao. Tako da se ne zna o kome se radi. Bolje onda da o njemu više i ne govorimo.” (3)
Svet
Govorio sam sebi da vidim svet. Ali mome pogledu nije bio dostupan ceo svet i ja sam video samo delove. I sve što sam video, nazvao sam delovima sveta. I posmatrao sam osobine tih delova, stvrao nauku. Shvatio sam da postoje mudre osobine delova I da u tim istim delovima postoje i glupe osobine. Delio sam ih i davao im imena. U zavisnosti od osobina, delovi sveta su bili mudri I glupi.
A bilo je I takvih delova sveta koji su mogli dam isle. I ti delovi su posmatrali druge delove I mene. I svi delovi su ličili jedni na druge I ja sam ličio na njih. I razgovaro sam sa tim delovima sveta.
Ja sam kazao: delova grom.
Delovi su kazali: snop vremena.
Ja sam kazao: i ja sam deo tri skretanja.
Delovi su odgovorili: i mi smo male tačke.
I odjednom ih više nisam video, a zatim ni druge delove. I uplašio sam se da će se svet srušiti.
Ali istog časa sam shvatio da ne vidim delove odvojeno, već sve odjednom. U početku sam mislio da je to NIŠTA. A onda sam shavtio da je to svet, a ono što sam ranije vio da NIJE svet. I ja sam oduvek znao šta je to svet, a šta sam ranije video – ni sada ne znam. I kada su nestali delovi, njihove mudre osobine su prestale da budu glupe. I ceo svet je prestao da bude mudar ili glup.
Ali samo što sam shavtio da ja to vidim svet – nisam ga više video. Uplašio sam se, misleći da se svet srušio. Ali dok sam ja tako razmišljao, shvatio sam da ne bih više tako razmišljao da se svet srušio. I gledao sam, tažeći svet, ali ga nisam nalazio.
A zatim nisam imao kuda da gledam.
Tada sam shavtio da dok sam imao kuda da gledam – oko mene je bio svet. A sada ga nema. Postojim samo ja.
A onda sam shvatio da ja i jesam svet.
Ali svet nije ja.
Iako sam ja, u tom istom trenutku, svet.
A svet nije ja.
A ja sam svet.
A svet nije ja.
A ja sam svet.
I više ništa nisam mislio. (4)
Harmsovo imanentno prisustvo u svim avangardnim literarnim „institucijama“, stecištima ovaploćenja literarnih ideja, otkriva ne tako apsurdnog i iz realnosti izopštenog Harmsa. „Udruženje pesnika za decu“, oformljeno 1927. Godine, čiji je Hrams bio član, je najbolji primer za to. Sa druge strane, Velimir Hlebnjikov osmišljava eksperimentalni poetski jezik – ZAUM, neku vrstu pesničkog esperanta, s tom razlikom što bi zaum bio organski a ne veštački stvoren kao esperanto. Ovaj univerzalni pesnički jezik usmerava na ono što se dešava iza uma (zaum) i implicira neodređenost smisla. Osim toga, bazična zaum – ideja evocira i reintegriše zaboravljenu simboliku zvuka u jeziku, posebno kada je u pitanju slovenski jezik. Iako nikada nije stvarno zaživela, Zaum je kao ideja pobrala naklonost od stane mnogih, pa i Harmsa.
Tvorci i protagonisti OBERIU grupe, Danil Harms i Aleksandar Vedenski (Александар Введенски), potpisuju i manifest „poslednje sovjetske avangarde.“ Platforma za građenje koncepta OBERIU-a proizilazi iz ideja avangardnih umetnika tadašnje Rusije. „Huligani literature“, kako ih je kasnije nazivala konzervativna štampa Rusije, provokativinim nastupima apsurdnih fikcija u predstavama i performansima, ovekovečuju odbojnost ka nasilnom širenju bezličnog i dekadentnog staljinizma i jednoobraznog kulturnog stila. Harmsova drama „Elizaveta Bam“, doživljava izvođenja u evropskom „teatru apsurda“ i mnogo godina kasnije.
Hapšen po drugi put, Danil Harms umire u zatvoru 1941., u svojoj 37-oj godini života. Umire od gladi.
Gladan ili sit života?
Harms je proždirao apsurd ne dozvoljajući da bude uvučen u njega i progutan. Lišavanjem smisla čak i samog apsurda, Harms se zajedljivo smeje bivstvovanju, ne upućujući nikome ništa, odlažući svoje misli na dno sopstvene fioke. Ljudski kostur, početak i kraj beskraja, goli smisao postojanja su esencija Harmsovih dela. Zadatak koji je stajao pred njim, sada stoji pred nama – pronalaženje smisla besmisla, ekvilibrijum nihilizma i realizma, pomirenje sveta i sopstva.
(1) (2) (3) (4) Harms, Danil, Sabrana dela, Beograd, 2005, prevod Kornelija Ičin.
