Foto: FB

Od svih priča koje su se ispreplele tokom minulog rata, u meni najslikovitije živi ona o Sarajliji Fahrudinu Kučuku, koji nije ostao da trune na zgarištu vlastite tragedije, nego je taj pepeo raspršio u hiljadu čudesnih leptira. Može li čovjek biti veći i bolji nego kada, uprkos tako tragičnom i strašnom gubitku djeteta, odluči da piše knjige za djecu i poklanja drugim mališanima osmijehe svog srca?

Spontan proces emotivnog i fizičkog zbližavanja s osobom prema kojoj gajite romantična osjećanja, takav da, zapravo, ne možete precizno da odredite dan u kojem je nešto zvanično počelo, može da se nazove početak ljubavi.

Zasnivanje politike na strahu (guzici) je stvarno apsurdno u doba informacija. Kada bi nam ponudili nešto za šta bi se moglo glasati to bi bilo sjajno. Možda bi nas strah malo pomjerio ali kad malo bolje pogledam i nudi nam se (ali to je već mozak), nudi nam se da odemo.

Sjetim se pitanja mog sina od 10 godina, da li se bojim vanzemaljaca, na šta sam mu odgovorio da smo mi za sve životinje ustvari vanzemaljci i da je to razlog zašto nas se toliko boje. Sad kada sam se ponovo zapitao razumjeh sam sebe. Otkud mi tu je veliko pitanje? Šta hoćemo? Kuda dalje?

Trag u beskraju, pjesma Olivera Dragojevića, nije to tvoja furka a ni moja, ali je stalno pjevušim... sve bi da da si tu...

Često sam ga posmatrala skrivena iza ponjave kojom sam prekrila prozor na kome više nije bilo stakla. Otac poginule djevojke lelujao je između zgrada. Bio je nekako proziran, lagan, kao paučina. Lice mu je bilo sivo a očne duplje tamne kao bezdan. Prestao je da govori, jede... samo je lelujao između zgrada vukući za sobom svoju sjenu. Nekada je sjena vukla njega, sve teže ih je bilo razlikovati. Ni živ, ni mrtav.