San mračan i težak
na život mi pade:
spavajte: sve želje,
spavajte: sve nade!

Što više analiziramo ljude, to nam se razlozi za analizu čine sve manjim. Pre ili kasnije čovek dolazi do one užasne univerzalnosti kojoj je ime ljudska priroda.

Ima u životu trenutaka koji se nikada ne mogu zaboraviti. Ima i onih koji se kao sićušne igle zabadaju u meso i živce čovjeka, koji se u sjećanje zariju toliko oštro i duboko da ih iz nas vrijeme nikad ne može izbrisati.

Jednom davno konstruktor Trurl napravio je osmospratnu mašinu koja misli. Kada je zavšio posao, dodao mu je oplatu od bele boje, ukrasio strane ljubičastom bojom, povukao se nekoliko koraka unazad, pažljivo osmotrio svojih ruku delo, i dodao par uvojaka odnosno nekoliko bledonarandžastih tačaka na mestu gde bi se očekivalo čelo. Izuzetno zadovoljan sam sobom, on veselo zazvižduka i postavi mašini uobičajeno pitanje za ovakve prilike: koliko su dva i dva?

U skromnosti i poniznosti, budi poput zemlje.

(Ova je priča pretrpjela zemljotres, pa je u njoj sve ispreturano. Pokušajte vi da svaku riječ vratite na njeno pravo mjesto.)

Unutar određenih granica, loša misao i loš moral mogu biti dobra književnost.

Pokušavam spavati, ali se svako malo dižem s poda, idem u njenu sobu i gledam je kako diše, kako je obraz podbočila rukom, kako je zgurala deku, kako joj noga visi preko ruba kreveta, kako na stoliću drži neku moju pradavnu sliku, kako su joj se po čelu nakupili znojni biseri i ja ih dahom hladim...

Ivan Goran Kovačić je rođen je 21. marta 1913. godine u selu Lukovdol, u Gorskom kotaru.

Čovek često postaje nezadovoljn kada ima svega u izobilju. A samo skromni ljudi mogu biti zaista srećni.

Dakle, pisci, jednostavno ne vređaju jedni druge na način na koji smo navikli u našim svakodnevnim životima. Vređa se i danas ali, čini se, da se te uvrede ne mogu uporediti sa žestokim uvredama iz prošlih vremena. Razumljivo je, naravno, da pisci mogu izraziti svoja osećanja na upečatljiviji način s obzirom na prirodu njihove profesije. A takođe ima smisla verovati da su stanja onih koji su dopustili sebi da tako izraze mišljenje o drugima, koji se bave istim poslom kao i oni – samo lošije, po njihovom mišljenju – neka od najfrustrirajućih koja znamo. I zato ćemo oprostiti našim dragim piscima njihove ozlojeđenosti. Sledi izbor od trideset žestokih uvreda koje su oni upućivali jedni drugima.

Ako želiš crvenu ružu - reče ruža - moraš je stvoriti pesmom po mesečini i obojiti je krvlju iz svoga srca. Moraš prsa nabosti na trn i pevati mi. Cele celcate noći moraš da mi pevaš, a trn ti se mora zabadati u srce, tvoja živa krv mora teći u moje žile da postane mojom.