Čitam ovih dana esej komentatora New York Timesa Breta Stivensa (Stephens), naslovljen „Odumiruća umjetnost neslaganja“ – zapravo tekst njegovog predavanja u nedavnoj svečanoj prilici na Institutu Lowy u Sidneju – i, iako su njegove refleksije osvrt na aktuelne krajnosti u američkom društvu, prepoznajem ljude, prilike, odnose, karaktere i netrpeljivosti koje dominiraju u našim podnebljima.

Svejedno, monetarna unija se suočava sa bar dva problema. Jedan je nedostatak podrške u fiskalnoj politici jer evropska monetarna unija nema budžet. Drugi je nedostatak političke podrške jer ne postoji predstavničko telo za zemlje članice evrozone. Tako da postoji problem efikasnosti monetarne politike u nedostatku fiskalne podrške, kao i problem legitimnosti jer postoji parlament Evropske unije, ali ne i evrozone.

Todorić pokazuje simptome tipične kapitalističke senilnosti. Međutim, u previše političkih šupaka se on morao uvući kako bi trasirao svoj ‘put do uspjeha’, da bi poslije svega – samo zbog toga što je mnoštvo političara u međuvremenu rovarilo kroz njegovo debelo crijevo – taj rudarski posao bio olako zaboravljen

Šta su uopšte Kurdi u ovom rasporedu snaga unutar velike svjetske politike, među već pomenutima, ali i Rusima, Iranu, Kini? Zapravo kolaterala, nažalost kao uvijek. Neko ko uspješno obavi posao za druge i biva napušten. Gdje je tu pravda na koju se naivni i prevaranti pozivaju. Nema je i ogromno je pitanje može li je u današnjem sistemu vijednosti uopšte još biti. Može li tako dovijeka? Teško. Ima li tu onda nešto izvjesno? Ima. Evo se jedan poslovno-krvavi ciklus na Bliskom istoku privodi kraju, ovako ili onako. Ne može ni tamo dovijeka, a valja rušiti dalje. I nafta prolazi, a plin curi na pogrešne strane. Propituju se zato uslovi za otvaranje novog kruga borbe u ime kobajagi »ljudskih prava«. Testira se Koreja, ali Bliski istok s potencijalno uvučenim Iranom, Irakom, Turskom, već potpuno nekontrolisanom Rusijom, sve moćnijom Kinom i susjedima, vazda je sigurna krvava karta.

Zamislite dijete. Na licu vam zaigra osmijeh, a u umu prizori bezbrižnog smijeha, nevinosti i obilja energije. Pogledajte dijete, pogledajte u njegove oči! Zar ne vidite život koji čeka da se izrazi? Dijete utjelovljuje ljudski potencijal koji čeka da poteče i izrazi samog sebe u svoj svojoj jedinstvenosti. Ono želi znati, razumjeti, otkrivati tajne s osjećajem čuđenja, divljenja i radosti.

Svijet u kojem nekolicina ima sve bogatstvo i svu moć, dok se nemoćno mnoštvo umnožava neprekinutim mjerama štednje, očito nije realizovana lijeva utopija

Raspordajom kapitala i prekarizacijom zaposlenih država polako priprema teren za privatizaciju jedne od najvećih poljoprivredno-prehrambenih kompanija u zemlji. Posledice otuđenja PKB-a, osim samih radnika te firme, bi mogli osetiti i svi građani ‒ od urbanističkih promena u Beogradu, do ugrožavanja prehrambenog suvereniteta zemlje.

Davne 2013, u poslednjem zatišju pred buru, tadašnji predsednik Evropske komisije Jose Manuel Barroso najavio je novi projekat. Bilo je to pre izbegličke krize, pre ruske invazije na Ukrajinu, pre brexita, pre terorističkih napada u Parizu, Briselu, Londonu i Barseloni. 

Ali kako da sekularni roditelj objasni ovakvu brutalnost petogodišnjem detetu? Znaš mila... milioni ljudi misle da se rađamo zli i da postoji svemoćni bog koji želi da nas sve kazni večnim prokletstvom u Paklu—ali onda je on svog jedinog sina mučio i ubio da bismo se mi spasili od večnih muka. Razumeš?

Malograđanska lojalnost i banalnost zla

Individualno nezadovoljstvo društvenom i ekonomskom situacijom često se ogleda u negodovanju nad političkim ili kulturnim preprekama koje onemogućuju prikladno vrednovanje rada. Premda te individualne zamjerke znaju imati pokriće u neposrednom iskustvu, zanemaruju obrasce vrednovanja rada svojstvene kapitalizmu.