Iz stihova, ali i same atmosfere može se pročitati ceo jedan svet.
…mnogo godina kasnije jedan od članova benda pričao je kako su vežbali u studiju i kako je gitarista počeo da svira nešto što liči na kaubojsku pesmu, bubnjar i klavijaturista su zapevali poznati napev „(Ghost) Riders in the Sky: A Cowboy Legend“. Utom je uleteo pevač: „Imam stihove za to, imam stihove za to“. Čovek koji je svirao električne orgulje je rekao, pošto je čuo refren, da ne može ići baš tako uz te stihove, pa je predložio nešto drugačije „rešenje“. Počeo je da svira džezirani bas levom rukom, malo mračniji od pesme koja je pokrenula lavinu. Desna ruka mu se spontano priključila. Neko je pitao: „Šta to sviraš u basu?“. Pijanista je odgovorio: „e mol i a dur“. Rekli su mu: „Ma, daj. To je nemoguće“. Odgovorio je: „Vidiš da je moguće“. Onda je klavijaturista smislio deo koji jako podseća na kišu, kasnije su na snimku dodati gromovi. Tako zapravo počinje jedna od najvećih pesama koju sam čuo u svom životu. Možda ima većih, ali ih kriju u mračnim podrumima nekog tajnog društva.
The Doors
Pesma je, naravno, Riders on the Storm, a bend The Doors. Pijanista/klavijaturista/čovek za električnim orguljama je Rej Manzarek (Ray Manzarek), a ovaj što dobacuje da ima stihove Džim Morison (Jim Morrison). Gitarista koji je zakuvao pesmu je Robi Kriger (Robby Krieger), a bubnjar koji je dao ritam je Džon Densmor (John Densmore).
Iz stihova, ali i same atmosfere može se pročitati ceo jedan svet. Otud i silna tumačenja. Morison je navodno inspiraciju pronašao u slikama iz detinjstva, što možda i nije tačno, ali dobro zvuči. Revnosni čitači su u stihovima pronašli i Hajdegera i Ničea. Manzarek je pričao da je zapravo reč o pravom autostoperu, serijskom ubici Biliju Kuku (Billy Cook). Moguće da je autor od svega ovoga napravio remek-delo, a moguće je i da je sve samo izašlo iz njega i čekalo da Rej odsvira nešto što „baš i ne ide“. Jer ovde ništa baš ne ide, ali sve ide savršeno.
Dok je u studiju pevao stihove pesme Riders on the Storm Morison je razmišljao o Parizu. Već tada je znao da će putovati u Evropu. Manzarek je o tome pričao kao da je Morison znao da ide u smrt i da peva svoju poslednju pesmu. Stihovi su zloslutni. Tu je i putovanje, a tu je i smrt. Tu je i ubica. Mada u životu, za razliku od pesme, ubica nije neko drugi.
Riders on the Storm je poslednja otpevana pesma velikog pesnika koji je spojio evropsku i američku poetiku. Spojio je dvostruko putovanje: po unutrašnjostima uma i beskrajnim američkim prostranstvima. Nije čudo da je Rembo bio važan Morisonu. Artur Rembo je bio starija verzija pesnika-putnika u obe dimenzije. Putnik po bespućima psihe i beskrajnim prostranstvima Afrike.
Hipnotička, a dramatična; evropska, a istovremeno vrlo američka, ljubavna i destruktivna, poslednja pesma pred put u smrt…
