Foto: screenshot youtube
Svaki drugi naslov za ovaj tekst bi bio, u najmanju ruku, neodgovarajući. Radi se o jednoj sjajnoj muzičkoj priči, o čoveku koji je uspeo da pobedi ono što je najčešće nepobedivo – sebe. Pređimo na priču, veliki uvod nije uvek potreban.
Piše: Pavle R. Srdić
Svaki drugi naslov za ovaj tekst bi bio, u najmanju ruku, neodgovarajući. Radi se o jednoj sjajnoj muzičkoj priči, o čoveku koji je uspeo da pobedi ono što je najčešće nepobedivo – sebe. Pređimo na priču, veliki uvod nije uvek potreban.
Čovek koji se pojavio sredinom devedesetih godina kao uragan na evropskoj i svetskoj dens sceni je, pre toga, sa densom imao veze koliko i moja malenkost sa kukičanjem. Štaviše, gospodin Džon Pol Larkin nije ni izgledao kao zvezda dens muzike. Brka visokog čela sa šeširićem, obučen u odelce sa prslukom, pre bi prošao kao kakav nakupac iz Pavićevih serija, negoli kao dens muzičar. Međutim, ima nešto u imidžu, jer zapravo Džon Pol Larkin jeste bio džez muzičar, i to klavijaturista, pa taj njegov imidž već ima nekog smisla. Ali, to i dalje ne daje značajne tragove i odgovor na pitanje – kako mu se dogodio dens? Zbog mucanja.
Kao dete lekara – dakle, ne kao lekar – bio sam ljubopitljiv po mnogim pitanjima iz medicinske struke. Iako su odgovori na mnoga moja pitanja sadržali jako kompleksne odgovore, koje je ova nauka nalazila i pokušava da nađe vekovima, prosto me je zanimalo – zašto neko muca? Čitajući, shvatio sam da mucanje, kao i mnogi poremećaji govorno-jezičkog aparata, ostavlja daleko veće posledice na lice koje pati od ovog poremećaja. Kao mlađima, naravno da je ono što vam prvo upada u oči audio momenat. Međutim, zagledate li osobu koja ima nešto teži oblik mucanja, primetićete i fizički napor prilikom govora, usled nevoljnog grčenja mišića glave, vrata, pa čak i abdomena i ekstremiteta.
Foto: Pinterest
Kad smo kod psihološkog, daleko delikatnijeg momenta, primetićete da ljudi koji mucaju izbegavaju da puno govore, u isto vreme srameći se svog nedostatka i ljuteći se na sebe i život zbog toga. O diskriminaciji i ismevanjima da ne govorimo. Neretko je mucanje povezano sa ADHD-om (poremećajem pažnje i hiperaktivnosti), disleksijom i autizmom. Sve je to razumljivo. Zato shvatite da problem ljudskog bića koje muca nije samo ponavljanje jednog ili više slogova veliki broj puta – pomozite, budite strpljivi i predusretljivi.
Džon Pol Larkin je mucao. Kao dečak je bio svestan toga, ali pošto je bio muzikalan, odlučio se da počne sa sviranjem klavira, da bi osamdesetih godina objavio i svoj prvi solo album. Međutim, Larkina nije držalo mesto, sredina Kalifornije i losanđeleskih džez klubova mu je postala previše svakodnevna, pa se odlučio na selidbu u Nemačku. Prema njegovom svedočenju, u Nemačkoj, tačnije, u Berlinu, naišao je na publiku koja ga je lepo prihvatila u mestima u kojima je svirao. Međutim, Larkinov menadžer je smatrao da nije dovoljno da on samo svira u klubovima. Tvrdio je da Larkin mora pustiti glas, i to u modernom ruhu, jer je to jedini način da njegov talenat što pre dopre do šire publike. A upravo je tu ležao njegov strah – svi kompleksi iz detinjstva, sve muke koje su ga morile u školi, društvu, okruženju. No, kako to u životu biva, supruga Džudi je uzela stvar u svoje ruke i nagovorila Larkina da peva, ali o svom problemu! Jer, to je za nju bio pravi način da se sa problemom i obračuna i približi ga svetu sa jasnim porukama – vidite da mogu, jer – ako mogu ja, možete i vi!
Tog momenta Džon Pol Larkin postaje Sketmen Džon – dakle, čovek koji sketuje. Za one koji ne znaju – sket je vrsta pevanja u kojem se glas koristi striktno kao instrument, artikulacijom nerazumljivih reči i glasova, bez ikakvog smisla – što ga i razlikuje od vokalize, kojom se smislene reči interpretiraju u određenom ritmu ili kroz zadatu melodiju. Majka sket pevanja – ako se ograničimo na džez muziku, kojom se Larkin bavio – jeste čuvena Ela Ficdžerald, koja je značajno eksploatisala ovaj način pevanja tokom svoje karijere i smatra se jednim od najvećih sket vokalnih izvođača svih vremena. Larkin je tokom karijere koristio sket pevanje u svojim nastupima koje je začudo, imajući u vidu svoju govornu manu, sjajno izvodio, bez ikakvih problema. Kao da je mucanje bilo nemoćno pred njegovim sketom.
Neretko je bilo situacija u istoriji popularne muzike da, pored umetnika, producent bude taj koji donese pravu odluku i prelomi. Kao što sam naveo, Larkinov menadžer je uspeo da ga nagovori da sketuje u dens maniru, ali za to je svakako bio potreban još neko. U tom trenutku, to je bio Larkinov muzički producent u Nemačkoj, Toni Katanija, koji je, slušajući Larkinove snimke, došao do momenta kada Larkin kreće da sketuje uz laganu džez pratnju i improvizaciju. Prema njegovim rečima, tih devedesetih godina sve je polako postajalo kao jaje jajetu. Dens žanr je počeo da se raubuje, bilo je potrebno nešto novo – jer je bilo već previše mladih, zgodnih, lepih ljudi koji sjajno pevaju i još bolje igraju – naročito u Nemačkoj, domovini eurodensa. E, pa, Larkin je čovek srednjih godina, sa brkovima, u odelcetu i ne uklapa se baš u stereotip koji je vladao evropskom i svetskom dens scenom tih godinama. A stereotipi su tu da se razbiju!
Tog 30. novembra, singl Scatman (Ski-Ba-Bop-Ba-Dop-Bop) ugledao je svetlost dana, prethodeći čitavih sedam meseci studijskom albumu Džona Pola Larkina, sada Sketmena Džona, pod nazivom Scatman’s World koji je izdat istog dana kada je i pisac ovih redova napunio čitavih šest godinica, 1995. godine. Iz ličnog sećanja, iako nije bilo baš tako skoro, sećam se da nije bilo kafića u mom naselju, televizijskog kanala ili ponekog kasetofona da ovu pesmu, u jeku njene popularnosti, nije emitovao više puta dnevno. Jednostavno, pojava ovog nesvakidašnjeg čoveka, koji nešto izgovara trista na sat, bila je sama po sebi veoma interesantna. Toliko da sam dobrano vremena provodio pred televizorom – jer je spot išao, kolokvijalno rečeno, sto puta dnevno na raznim televizijama – pokušavajući da uhvatim šta uopšte Sketmen izgovara. Tu ne mislim na razumevanje reči – jer to što je izgovarao nije imalo smisla ni malenom meni – već da uopšte uhvatim da li je ba-bop ili da-dop. Naravno, mnogi nisu uspeli, kao ni ja. Ali, uspeo je Sketmen i to je dalje jedino važno. Muzička kritika nije bila na nogama, već dva metra od zemlje – svi su hvalili vremešnog muzičara, kao i njegovu hrabrost da se upusti u nešto što se zove dens muzika, te da vrhunski interpretira pomalo zaboravljenu muzičku formu i približi je mlađim generacijama, a da kroz tekst, istovremeno, raširi svest o mucanju i svim poteškoćama sa kojima se ljudi sa ovim problemom susreću. Pozitivnu kritiku su pratili i komercijalni uspesi.
Što se tiče uspeha na top-listama, odakle početi? Sam vrh top-lista u Francuskoj, Kanadi (u kojoj je bila dens hit godine za 1995) i Španiji, na broju dva u Holandiji i Nemačkoj, a na broju tri u Ujedinjenom Kraljevstvu i Italiji. Interesantno je da je pesma zabeležila nešto lošiji plasman u Larkinovim matičnim Sjedinjenim Američkim Državama, mada je opštepoznato da dens žanr u ovoj zemlji nije uživao toliku popularnost kao u Evropi. Daleko od toga da nije bila zapažena. Što se tiče tiraža, vredni pomena su platinumski tiraži u Nemačkoj i Francuskoj, sa preko pola miliona prodatih primeraka, kao i zlatni tiraž u Ujedinjenom Kraljevstvu – preko četiri stotine hiljada prodatih primeraka. Pesmu je pratio i prepoznatljivi video-spot, režiran u maniru vizuelnog kubizma, kojim dominira sam Sketmen Džon, a isti je snimljen crno-belom tehnikom.
Kada govorimo o modernim platformama, zvanični video-spot postavljen na Sketmenovom Jutjub kanalu je pregledan preko dve stotine i dvadeset pet miliona puta, što je popriličan broj, imajući u vidu da je video postavljen tek 2013. godine. Što se tiče platforme Spotifaj, numera je preslušana preko dve stotine i četrdeset šest miliona puta, što govori o tome da je ova numera svojevrstan dens evergrin. Naravno, živo izvođenje ove pesme bio je centralni momenat svih nastupa Sketmena Džona i nijedan njegov nastup nije bio moguć bez nje.
Za kraj, još jedan dokaz da ubojita zaraznost ove numere ne poznaje granice – ni vremenske, ni prostorne, ni generacijske – jeste činjenica da je moja ćerka, koja je otprilike stara koliko i ja kada je objavljena ova numera, prišla jednog dana meni i supruzi i rekla: „Ama Skemen!”. Teško da bih znao šta to znači, ali po načinu na koji je to izgovorila, odmah sam znao i samo smo se pogledali i nasmejali. Nažalost, Džon Pol Larkin je preminuo krajem dekade u kojoj je doživeo dugo čekanu slavu, ali ga to ne sprečava da i godinama kasnije, živeći kroz ovu pesmu, istovremeno zbunjuje i fascinira decu, pa i odrasle, širom sveta!
Izvor: Kuš! časopis
