Umetnik kojeg je Tajm magazin uvrstio na listu sto najuticajnijih osoba 20. veka, jedna od najvećih muzičkih i kulturnih ikona - Bob Dilan.
Robert Alen Cimerman javnosti je postao poznat šezdesetih godina kada se proslavio pesmama kao što su ''Blowin’ in The Wind'', ''The House of The Risin’ Sun'', ''Song to Woody'' itd. Sa svojom akustičnom gitarom, usnom harmonikom i moćnim tekstovima, izdvojio se kao autentična figura na američkoj muzičkoj sceni.
Protestne pesme poput ''Masters of War'', ''The Lonesome Death of Hattie Carroll'', ''With God on Our Side'' i mnoge druge dovele su do toga da u medijima bude predstavljen kao glas generacije (the voice of a generation).
Dilan je bio nekrunisani kralj folk muzike. Rame uz rame sa Džoan Baez (koja je prepoznala njegov talenat i ustupala mu mikrofon na svojim koncertima) pevao je na protestnim skupovima i borio se za prava crnaca i svih obespravljenih. Učestvovao je i u maršu na Vašington 1963. godine, nastupivši posle čuvenog Kingovog govora.
Što su Amerikanci više bivali opčinjeni Dilanom i očekivali od njega da ih nekuda povede, to je on više osećao obruč koji ga je stezao. Nije želeo tu odgovornost; nije želeo da bude nikakav glas generacije. I ni po koju cenu nije želeo da bude ''Only a Pawn in Their Game''. Usledilo je nešto što niko nije očekivao – skinuo je krunu kralja folk muzike i ’’poželeo da čuje kako sve to zvuči kad je uključeno u struju’’. Folk puritanci mu to nikada nisu oprostili.
Dva albuma iz 1965. godine - ''Bringing It All Back Home'' i ''Highway 61 Revisited'' - predstavljaju raskorak sa njegovom dotadašnjom muzikom i donose novi zvuk – mešavinu folka i roka. Pesma koja se izdvaja sa tih albuma je ''Like a Rolling Stone'', koja je jedna od najvećih i najpoznatijih rok pesama svih vremena.
Njegova karijera doživela je kratko zatišje kada je u julu 1966. godine, pod ne baš sasvim jasnim okolnostima, doživeo motociklističku nesreću. Krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih retko je nastupao, provodeći najviše vremena sa svojom porodicom u Vudstoku.
Njegov sledeći zapaženi uspeh predstavljao je album ''Blood on the Tracks'' iz 1975. godine, koji su kritičari sjajno ocenili. Jedina nesrećna okolnost bila je to što je inspiraciju za pesme pronašao u sopstvenoj bračnoj krizi (razveo se od Sare Dilan, svoje dugogodišnje muze, dve godine nakon toga). Međutim, Dilan je nastavio da piše pesme i da nastupa, a 1988. započeo je turneju kojoj je dao naziv ''Never Ending Tour''. Od tada neumorno putuje, izvodeći u proseku sto koncerata godišnje.
Za sobom je ostavio i film ''Renaldo and Clara'' koji je sniman u jesen 1975. godine na turneji poznatoj pod nazivom ''Kotrljajuća grmljavina'' (''Rolling Thunder Revue''). Glavne uloge tumače upravo on, njegova tadašnja supruga Sara Dilan i bivša velika ljubav Džoan Baez.
Dve hiljade četvrte godine objavio je prvi deo autobiografije (od tri planirana) pod nazivom ''Hronike: Prvi deo''. U svojoj šezdeset osmoj godini postao je najstariji izvođač koji je ikada dospeo na prvo mesto muzičkih top-lista u Americi; to je postigao zahvaljujući albumu ''Together Through Life''.
U februaru 2015. godine izdao je album ''Shadows In the Night'', na kojem je prepevao pesme Frenka Sinatre. U istom mesecu, fondacija MusiCares proglasila je Boba Dilana za ličnost godine.
Autor: Svetlana Vasić/BKTV News
