Stablo narandže, Karlos Fuentes

Stablo narandže - odlomci

Ti si slab i nesiguran čovek. Gledaš se u ogledalu i ne vidiš ono što ostali govore da u tebi vide. Umrećeš još ove godine, ali tvoja ogledala pokazuju odraz osamnaestogodišnjeg mladića, uredno počešljanog, kovrdžave kose, bez dlačica i namirisana, koji celo jutro gladi svoj vrat kako na njemu ne bi bilo ni najmanjeg začetka dlačice. Nastojiš da budeš savršen dvadesetičetiri sata na dan. Ali tvoje je telo tek metafora tvoga duha. Od detinjstva te uznemiruje razdvajanje duše i tela, a ponekad zbog toga imaš čak i noćne more. Živiš s tom razdvojenošću, ne uspevaš to da pomiriš, samoga sebe uspavljuješ da bi verovao kako su duša i telo jedno; no dovoljno je da se pogledeaš u ogledalo znajući da ono odražava laž, pa da vidiš kako to nije tačno. Taj odraz je neko drugi. I taj drugi je podeljen, ako ne između tela i duha, a ono između prošlosti i sadašnjosti, između privida i stvarnosti. 

(...)

Mi ne mislimo tako. Gledamo kako svet nestaje, ali zemlja ostaje, reč ostaje. Svi oplakujemo nestajanje našeg grada. Ali slavimo trajanje života u glinenom loncu, metalnoj posudi, pogrebnoj masci. Metalna glava ovna, kameni bik, to je jedina stoka koja nam je ostala. Prazne posude, prašnjavi mehovi, to je hleb i vino što su ostali za nama. Oplakujemo nestanak grada. Prihvatamo da svet umire. Ali čekamo da vreme pobedi smrt zahvaljujući vetru, svetlosti i stalnim godišnjim dobima. Nećemo videti plodove ovoga stabla. Videće ga svetlost, godišnja doba i vetar. Svet umire. Zemlja se preoblikuje. Zašto? Zato što smo mi tako rekli. Zato što nismo izgubili reč. Predali smo je svetlosti, vetru i godišnjim dobima. Svet nas je otkrio. Zemlja nas je sakrila. Vraćamo se njoj. Nestajemo sa sveta. Vraćamo se zemlji. Odatle ćemo izaći da bismo plašili druge.