Ljubav je osnov slobode. Životna filozofija Federika Garsije Lorke
Veliki pesnik i još veći borac za slobodu streljan je kod Granade, davne 1936. godine, za vreme Španskog građanskog rata. Pobunivši se protiv Franka, fašizma, i svega onog što će uslediti samo par godina kasnije. Protiv jednoumlja, protiv tiranije i protiv mržnje, koju ovaj veliki borac nije mogao da podnese. Za Slobodu. Za Ljubav!
Prema nekim izvorima, Federiko je, na samom činu svog pogubljenja gledajući svog dželata u oči, recitovao sledeće stihove:
„Šta je čovek bez slobode, o Marijana?
Kako da te volim kada nisam slobodan?
Kako da ti dam svoje srce, kada ono nije moje?“
Da li je moguća ljubav bez slobode?
Definicija slobode svakako nije samo sloboda kretanja, nego i duhovna sloboda. Sloboda govora, sloboda izbora, sloboda ljubavi… Ako je čovekova duša zarobljena mržnjom i brigom za sopstvenu egzistenciju, u njoj nema mesta za ljubav.
Fašizam je vladao strahom, kojim je dobijao poslušnost građana. A kada strah uđe u ljudsku dušu i u ljudski um, znatno ih ograničava. Čovek više ne vidi dalje od sebe i svoje egzistencije.
Nacističke sile su tako, na neki način, od ljudi pravili samožive robove, koji, kako Lorka kaže, više nemaju svoje srce, niti ga mogu nekome dati.
Čuvenom pesniku je upravo to najviše smetalo. Nije strahovao od nemaštine, nego od gubitka sebe. Od gubitka osećanja, ljubavi i empatije. Od gubitka duše. A to je nešto najvrednije što možeš da izgubiš – vrednije i od života.
Ja krenuh svojim putem,
ne znajući da te ljubljah.
Ne znam kakve su ti oči,
Tvoja kosa, niti tvoje ruke,
al’ na čelu mi još gori
predivni leptir poljupca.
(“Madrigal”, 1919.)
O Lorkinom neprihvatanju života bez ljubavi svedoči njegov povratak iz SAD-a u tek osnovanu Špansku Republiku 1931. godine.
On je tada smatrao da se u kapitalističkim zemljama živi bez ljubavi – da ljudi tu u stvari žive samo radi novca i da su ljudi ogrezli u svojoj pohlepi. Za svoj politički ideal uzima, tada još uvek rani socijalizam – koji je za osnovnu ćeliju čovekovog života uzimao upravo slobodu i sve ono što ista obuhvata.
U Španiji je nakon pobede socijalista dobio funkciju direktora studentskog putujućeg pozorišta „La Baraka“, sa kojim je putovao po Španiji i nastojao da širi kulturu. Prikazivali su španske klasike i sprovodili ideju o društvenoj ulozi pozorišta.
„Umrem li, ostavite balkon otvoren“
U svojoj upečatljivo kratkoj pesmi „Oproštaj“, Garsija Lorka je obuhvatio sve periode ljudskog života. Predstavio njegov kraj („Umrem li…“) , ali i nagovestio početak novog („…ostavite balkon otvoren“).
Otvoren balkon predstavlja pogled na svet – želju za nastavkom života i želju za novim izazovima. Želju za završetkom života bez slobode i želju za ljubavlju.
I tako je na neki način Lorka sve predvideo, i celu svoju životnu filozofiju izneo u nekoliko distiha.
Pesma samo naočigled ima pesimističan ton. Iako je tema smrt – ona je optimistična. Baš kao i njegova smrt. Fašisti su tada ubili samo čoveka, ideja je ostala da živi. Ona je besmrtna, zato što je čovekova potreba za slobodom nužna – baš kao i ljubav!
Piše: S. Marčeta
Umrem li,
ostavite balkon otvoren.Dete narandže jede.
(Vidim sa svog balkona)Kosac žito kosi.
(Čujem sa svog balkona.)Umrem li,
ostavite balkon otvoren.
