„U romanu Bašta, pepeo radi se o metafori, o strahopoštovanju deteta prema ocu. Otac je uvek veličina. To je skoro frojdovski problem: tokom izvesnog perioda, otac predstavlja kralja u odnosu na dete, on je omnipotentan. U romanu Bašta, pepeo hteo sam da razvijem tu metaforu sa idejom da jednog dana još nešto napišem o ocu.“ Danilo Kiš (1984)
Danilo Kiš (Subotica, 1935.-Pariz, 1989.), romansijer, pripovjedač, esejista, dramski pisac, prevodilac sa francuskog, ruskog i mađarskog jezika, jedan je od najvažnijih pisaca u istoriji južnoslavenske književnosti.
„U romanu Bašta, pepeo radi se o metafori, o strahopoštovanju deteta prema ocu. Otac je uvek veličina. To je skoro frojdovski problem: tokom izvesnog perioda, otac predstavlja kralja u odnosu na dete, on je omnipotentan. U romanu Bašta, pepeo hteo sam da razvijem tu metaforu sa idejom da jednog dana još nešto napišem o ocu.“ Danilo Kiš (1984)
Posle tog susreta otac nam se nije javljao dugo. Nema sumnje, hteo je da spere mučan utisak koji je ostavio na nas, da otkupi posledice svog lošeg držanja i svoje nedoslednosti. Poslao nam je samo jedno pismo, nekih mesec dana kasnije. Pismo, zapravo parče koverte, izbacio je iz zapečaćenog furgona i zamolio poštenog nalazača da ga dostavi na naznačenu adresu. Svojim je čitkim, ispisanim rukopisom, koji jedva da je odavao nervozu, napisao olovkom preko dijagonale rasečene koverte: “Već mi se kragne sasvim omastile. To počinje da mi ide na nerve. Javiću vam adresu na koju ćete ih poslati. Sve vas očinski voli i brine za vas…” itd.
Nekoliko godina posle toga nije nam se uopšte javljao; zameo mu se bio svaki trag. Bilo ga je stid ili su ga sprečavali neki važni poslovi. Međutim, ja sam počeo sve više da mislim na njega i hteo sam da mu se javim po svaku cenu, jer ono njegovo poslednje pismo bilo ga je sasvim rehabilitovalo u mojim očima. Bilo je u tom njegovom pismu, u načinu na koji ga je poslao, neke izvanredne snalažljivosti i to je godilo mojoj sujeti, a uz to bio se pokazao potpuno doslednim, što se moglo videti iz njegovog stave prema kragni – stvar razumljiva samo za one koji su dobro poznavali mog oca…
Prođu tako ponekad i po dve-tri godine a da on ne da glasa od sebe, a katkad se javi i po tri-četiri puta u godini, u malim intervalima. Dolazi pokatkad prerušen u trgovačkog putnika, u zapadnonemačkog turistu s rajthoznama, pretvarajući se da ne zna naški ni jedne jedine reči. Posljednji put je došao, pre dve godine, na čelu delegacije bivših logoraša koji su preživeli Aušvic i Buhenvald. Trebalo je da održi predavanje prilikom komemoracije. No kako sam ga susreo na ulici i počeo da ga pratim, on se povukao u svoj hotel i sakrio se kod šanka, naručivši jednu belu kafu sa šlagom! Doznali smo da se u Nemačkoj oženio, a priča o amneziji bila je po svoj prilici obična izmišljotina. Sedeo je, dakle, za šankom, leđima okrenut meni. U početku se pretvarao da ne shvata da se njemu obraćam. No konačno je, pritisnut dokazima, progovorio, i to nekim bez sumnje glumljenim stranim akcentom:
“Na osnovu čega tvrdite, mladiću, da sam upravo ja vaš cenjeni otac? Kakvih vi imate zapravo pozitivnih dokaza u korist takve tvrdnje?”
