Ernest Hemingvej o umetnosti pisanja, znanju i opasnostima ega

Kada piše roman, pisac bi trebalo da stvara žive ljude; ljude, ne likove. Likovi su karikature. Ako pisac može da ljude učini živima, možda neće imati velike likove u svojoj knjizi, ali je moguće da će njegova knjiga biti celovita, entitet; roman.

Pisanje je, u najboljem slučaju, usamljenički život – rekao je Ernest Hemingvej u svojoj kratkoj ali nezaboravnoj besedi povodom dodele Novelove nagrade za književnost 1954. U knjizi posvećenoj tradicionalnim borbama sa bikovima “Popodnevna smrt” (1932), slavni američki pisac nudi nekolike svoje uvide u disciplinu, dostojanstvo i veštinu, koji su potrebni za pisanje.

U jednoj opservaciji koja se može primeniti na senzacionalizam web novinarstva, Hemingvej diže glas protiv kulta epskog:

Ovo takođe zapamtiti. Ako čovek piše dovoljno jasno, svi će moći da vide da li je neiskren. Ako pribegava mistifikaciji kako bi izbegao direktne stavove, što se veoma razlikuje od odbacivanja takozvanih pravila sintakse ili gramatike kako bi se dobio efekat koji se nikako drugačije ne bi mogao postići, biće potrebno više vremena da se utvrdi da li je taj pisac lažnjak, a drugi pisci koji bi mogli biti pogođeni istom tom neizbežnošću će ga hvaliti, braneći time sebe. Pravi misticizam ne bi trebalo mešati sa spisateljskom nesposobnošću, koja mistiku traži tamo gde nje nema, a koja je u tom slučaju zapravo neophodno pretvaranje kojim hoće da se prikrije manjak znanja, ili nesposobnost da se tvrdnje iznose jasno. Misticizam implicira postojanje misterije, a postoje razne vrste misterija; međutim, nesposobnost ne spada ni u jednu od njih, niti književnost napravljena od žurnalizma, injekcijom lažnog epskog kvaliteta. I ovo, takođe, zapamtiti: svi loši pisci su u ljubavi sa epskim.

Za razliku od esejiste, za kojeg E. B. Vajt tvrdi da je neizostavno egoista, pisac romana bi trebalo da ispiše sebe iz dela, ali da svoje likove oživi u celosti njihovog bića:

Kada piše roman, pisac bi trebalo da stvara žive ljude; ljude, ne likove. Likovi su karikature. Ako pisac može da ljude učini živima, možda neće imati velike likove u svojoj knjizi, ali je moguće da će njegova knjiga biti celovita, entitet; roman. Ako ljudi koje pisac stvara govore o starim veštinama, muzici, modernom slikarstvu, slovima, ili o nauci, onda bi oni o tome trebalo da pričaju u romanu. Ako oni ne govore o tim stvarima, a pisac ih natera da o njima pričaju, onda se on pretvara, a ako o njima govori sam kako bi pokazao koliko zna, onda se samo razmeće. Bez obzira koliko je neki izraz dobar, ili poređenje, ako ih bude stavio tamo gde nisu apsolutno neophodni i nezamenljivi, on će svoje delo pokvariti iz egoizma. Proza je arhitektura, ne dizajn enterijera, a barok je pritom završen. Kada pisac stavlja svoja sopstvena intelektualna razmišljanja, koja bi za manje pare možda prodao kao esej, u usta veštački konstruisanim likovima, koji su isplatljiviji kada se izdaju za ljude, to može biti dobro ekonomisanje, možda, ali to nije dobra književnost. Ljudi u romanu, a ne vešto konstruisani likovi, moraju biti projektovani iz piščevog prisvojenog iskustva, iz njegovog znanja, iz njegove glave, iz njegovog srca i iz svega što u njemu postoji. Ako ikad bude imao sreće, kao i ozbiljnosti, da ih izvede u potpunosti, oni će imati više od jedne dimenzije i trajaće veoma dugo.

Hemingvej je prepoznao kombinatoričku prirodu kreativnosti i primećuje da najznačajnije znanje, koje je takođe i najjednostavnije, jeste pozajmljeno i prisvojeno kroz umetnost opažanja, i akumulirano je jednostavno time što smo budni u svetu, a onda je ono kombinovano i ugrađeno u rad koji autor zove svojim:
Dobar pisac bi skoro sve trebalo da poznaje najbolje što može. Prirodno, to neće moći. Dovoljno veliki pisac čini se kao da je rođen sa znanjem. Ali zapravo on to nije; on je samo rođen sa sposobnošću da nauči nešto u manjem vremenskom opsegu od drugih ljudi, a i sa inteligencijom da prihvati ili odbaci ono što je već predstavljeno kao znanje. Postoje neke stvari koje se ne mogu brzo naučiti i mi njihovo sticanje moramo skupo platiti vremenom, što je jedina stvar koju imamo. Te stvari su veoma jednostavne i pošto je potreban ceo ljudski vek da se one spoznaju, svaka sitnica koju čovek dobije od života veoma je skupocena, i jedino je nasleđe koje može za sobom da ostavi. Svaki roman koji je iskreno napisan doprinosi ukupnom znanju koje se nalazi na raspolaganju budućim piscima, ali i ti budući pisci moraju platiti, uvek, određeni postotak iskustva kako bi mogli da razumeju i prihvate ono što im pripada rođenjem i sa čim se moraju, zauzvrat, rastati.

Pa ipak, kao i umetnost konverzacije, umetnost pisanja može uništiti piščevo paradiranje znanjem, kao i nedostatak istog:

Ako prozni pisac dovoljno dobro poznaje stvari o kojima piše, on može i izostaviti ponešto što zna i čitalac će, ako pisac piše dovoljno iskreno, osećati te stvari jako, kao da ih je pisac izričito naveo. Dostojanstvo u kretanju ledenog brega potiče od toga što je samo jedna osmina njegova iznad vode. Pisac koji izostavlja stvari zato što ih ne poznaje stvara šupljine u svom pisanju. Pisac koji nedovoljno ceni ozbiljnost pisanja, nestrpljiv da ljudima pokaže koliko je formalno obrazovan, kulturan ili fino odgojen je samo papagaj. Ozbiljan pisac može biti soko, ili jastreb, ili čak i papagaj, ali zakleti pisac je uvek prokleta sova.

Tekst: Maria Popova
Prevod: Danilo Lučić/glif.rs
Izvor: brainpickings.org