Za vreme predsedničke kampanje 2016. Bill Clinton je tvrdio da je izbornom timu njegove supruge promakla jedna od najvažnijih lekcija brexita – otkriće da se radni ljudi osećaju zanemarenima i da zato pružaju snažan otpor establišmentu.
Članovi tima bi pažljivo saslušali njegove sugestije i odmah ih zaboravili. „Izveštavao nas je o onome što bi saznao na terenu, za vreme izbornih skupova“, pišu Jonathan Allen i Amie Parnes u knjizi Shattered: Inside Hillary Clinton’s Doomed Campaign / Slom: unutar neuspešne kampanje Hillary Clinton. „Naši odgovori su uvek bili slični: podaci koje imamo ne podržavaju vaša zapažanja sa terena. Bill je držao do podataka, ali je verovao da oni nisu dovoljni… Smatrao je da je važno razgovarati sa glasačima i saznati šta zaista osećaju“. U sukobu brojeva i emocija brojevi su pobedili, a Hillary je izgubila.
Posle nedavnog otkrića da je izborni tim Donalda Trumpa kompaniji Cambridge Analytica plaćao da priprema prilagođene poruke po meri ciljanih glasača, moglo bi se reći da problem njenog tima nije bio u tome što su više verovali podacima nego svakodnevnom iskustvu, već u tome što je Trumpov tim imao bolje podatke.
Na tajnom snimku koji je emitovao Kanal 4, Alexander Tayler, šef odeljenja za obradu podataka u kompaniji Cambridge Analytica, tvrdi da je Trumpova izborna pobeda njihova zasluga. „U konačnom zbiru Trump je izgubio sa razlikom od tri miliona glasova, a pobedio je zahvaljujući elektorskim glasovima“, hvalio se. „Za to su zaslužni dobri podaci i istraživački rad“.
Priča o tome kako su lični podaci korišćeni za sticanje profita i vođenje političkih kampanja pokazuje koliko je demokratija ranjiva u svetu novih tehnologija. Situacija je i pre toga bila loša, ali sada, uz pomoć društvenih mreža, laži se šire brže nego što možemo da ih raskrinkamo, jer sami korisnici stvaraju vesti i zajednice kojima će ih distribuirati. Tako, na primer, 12 godina posle invazije na Irak polovina republikanaca još uvek veruje da je Irak imao oružje za masovno uništavanje (iako znamo da nije), a pre dve godine 59% Trumpovih pristalica još uvek je verovaloda Barack Obama nije rođen u Americi (iako znamo da jeste). Neznanju i fanatizmu ne treba mnogo podsticaja: na tlu ustajalih predrasuda i licemerja oni se slobodno umnožavaju i šire. Zato otkriće da je privatna kompanija prikupljala lične podatke o ljudima i koristila ih da usmeri političke poruke na one među njima za koje je procenila da će im biti podložni – jeste duboko uznemirujuće. Predstavnike Facebooka treba pozvati na odgovornost zato što nisu vodili računa o tome kako se koriste podaci prikupljeni sa njihove platforme; Cambrdige Analytica, kompanija koja je navodno bila povezana i sa kampanjom pristalica brexita, takođe treba da odgovara.
Problem prikupljanja podataka i ciljanja glasača na osnovu ličnih informacija pribavljenih bez njihovog znanja veoma je ozbiljan. Ipak, pogrešno bi bilo reći da su Trumpova pobeda ili ishod brexita isključiva posledica spoljnih uticaja.
Činjenica je da mnogi liberali nisu u stanju da događaje iz nekoliko poslednjih godina prihvate kao ono što oni zapravo jesu – grandiozan politički poraz. Takve pobude se delom hrane krajnje neliberalnim stavom da su glasači previše glupi da bi shvatili šta zapravo žele i šta je za njih najbolje. Tu je i želja da se izbegne politička odgovornost za neuspeh političkih poruka te strane u godinama posle finansijske krize, kao i da se izlaz radije potraži u opozivu američkog predsednika ili poništavanju referenduma o brexitu.
Tvrdnja da su Rusija, Facebook, neznanje, Cambridge Analytica ili glupost doprineli poslednjim događajima i stav da je sve to zapravo proizvod dublje i trajnije drame – nisu u kontradikciji. Bilo bi dobro da Trump bude opozvan, ali to neće rešiti probleme procesa dugog trajanja koji su omogućili da se on uopšte pojavi.
Cambridge Analytica nije izmislila rasizam, mizoginiju i ksenofobiju koji već dugo truju politički život u Americi i koji su omogućili Trumpov uspon. Te društvene patologije su ugrožavale naše demokratije davno pre nego što su se pojavile društvene mreže. Njihovi koreni su mnogo dublji, njihovi efekti dalekosežniji, a njihov uticaj snažniji nego što ijedan algoritam može predvideti.
Nisu Rusi rekli Hillary Clinton da pred same izbore kampanju koncentriše na Arizonu, umesto na Mičigen i Viskonsin, gde bi to bilo mnogo korisnije. Nisu je Rusi naterali da održi govor za Goldman Sachs za honorar od 225.000 dolara neposredno pred novi paket finansijske pomoći za banke, ili da Trumpove pristalice naziva „gomilom bednika“. Facebook još nije bio izmišljen kada je ona bila za rat u Iraku ili protiv gej brakova (pre nego što se predomislila).
Društvene mreže, bezočni botovi i kompanije koje prodaju sumnjive podatke mogu pojačati stavove koji su već u opticaju ili iskriviti postojeće percepcije – ali ih ne mogu stvarati. Ukratko, oni mogu manipulisati distribucijom ideja, ali ne mogu po narudžbini proizvoditi ideje ni iz čega.
Trumpova pobeda i brexit su se dogodili u doba rastuće ekonomske nejednakosti, stagnacije plata, masovnih migracija, rastuće ksenofobije i rasnih tenzija. Bill Clinton je bio u pravu – raspoloženje glasača se promenilo. Ta promena stava i otpor prema elitama koji se iz toga razvio rezultat su materijalnih uslova života ljudi, koje su u nekoliko poslednjih decenija svojim politikama proizvele dominantne partije, između ostalog vođenjem nezakonitih ratova, deregulacijom, liberalizacijom trgovine i svojim odnosom prema imigraciji. Ali liberali sa obe strane Atlantika ne prihvataju odgovornost za štetu koju su naneli niti nude adekvatan odgovor na posledice svojih odluka. I sada plaćaju cenu za to.
Ništa od svega toga ne opravdava postupke onih koji su nas zavodili na pogrešan trag i ne umanjuje štetu koju su pričinile njihove parole, poruke i dezinformacije. Uz izvesnu pomoć, nešto što krene kao preneta informacija može napredovati u opšteprihvaćeno znanje i prerasti u zaokruženi narativ koji ljudi recituju i ne znajući odakle dolazi niti šta tačno znači. „Dovoljno je da ubacimo informaciju [na primer ‘pokvarena Hillary’] u krvotok interneta i pratimo kako se širi“, izjavio je sada smenjeni generalni direktor kompanije Cambridge Analytica Alexander Nix. „S vremena na vreme je malo poguramo i posmatramo kako se uobličava… Takve stvari se infiltriraju u onlajn zajednice bez ikakve oznake porekla, nemoguće im je ući u trag i otkriti odakle dolaze“.
Jasno je da su takve stvari presudno odlučivale o važnim ishodima. Ako pogledamo minimalnu razliku u glasovima na referendumu o brexitu i predsedničkim izborima 2016, sasvim je moguće da je to bila slamka koja nas je gurnula preko ivice provalije. To ne treba zaboraviti. Ali ostaje pitanje kako smo se našli tako blizu te ivice? I kako da se izvučemo iz provalije? Još nemamo odgovor na to pitanje, ali on svakako nije u algoritmima.
The Guardian, 22.03.2018.
Preveo Đorđe Tomić
Peščanik.net
