Razobručeni baštinici Miloševićevog lika i dela koji su kroz vladajuće stranačke formacije opet svoji na svome i “u punom kapacitetu” vladaju – traže da se jelda nacionalnom velikanu podigne spomenik. Za početak na nekom prestižnom beogradskom trgu, a potom će zahvalna Srbija znati šta joj je činiti po drugim gradskim trgovima, imenovanjem ulica i koječim drugim. Svojim delom i ličnom žrtvom velikan je, vele, u najtežim vremenima zadužio srpstvo, pa je red da se i srpstvo oduži njemu. A ne da ga se bože prosti stidi, poput, kažu, nacionalnog odroda zavedenog propagandom o bajagi demokratiji, ljudskim pravima, građanskoj pristojnosti, miru, toleranciji, pristojnom životu i drugim izmišljotinama. Kao da te zapadne izmišljotine mogu biti ispred nacionalnog i državnog dostojanstva, pa maker i korenje jeli, makar iselilo pola Srbije. Da je u stamenom pregnuću protiv svetskih moćnika i neverne braće iz bivše države usmerenih na slamanje Srba i Srbije velikan srpstvu ostavio samo Rezoluciju 1244 i Dejtonski mirovni sporazum, upisao bi se u listu nacionalnih besmrtnika – obrazlažu predlagači inicijativu podizanja spomenika. A gde su ostala njegova pregnuća na polzu rodu i obnevidelom svetu u borbi protiv Novog svetskog poretka koji je heroja, jelda, na pravdi Boga ubio u Hagu.
Bajagi građani koji drže do, kažu, ličnog i nacionalnog dostojanstva, do odgovornosti i elementarnih moralnih principa, do mira i pristojnog života (zapadnjačka izmišljotina za razbijanje nacionalne sabornosti) protive se podizanju spomenika. Inicijativu smatraju skaradnom, sramnom. Posle toliko zla koje je priredio i svom i susednim narodima – kažu. Eno mu monumentalnog spomenika u centru Beograda – ruševina zgrada generalštaba u Nemanjinoj ulici. I još monumentalnijih – civilizacijski unazađene i osramoćene Srbije, upropašćene ekonomije, razorenih institucija, moralnog rasapa, sveopšteg kriminala i korupcije kao simbola njegove vladavine i njegove odbrane srpstva. Spomenici su mu sramni ratovi, brojna stratišta, zgarišta, desetine i desetine hiljada poginulih, osakaćenih, milioni prognanih, raseljenih, iseljenih. Spomenik mu je raširena mržnja među narodima primarno izazvana njegovim delom. Spomenik mu je do bede srozana nekada na svaki način bogata Vojvodina. Spomenik su mu nelustrirani naslednici koji harače Srbijom, njihovo licemerje i laži u najboljem maniru njegove škole vladanja. To između ostalog demonstriraju svake godine pri obeležavanju godišnjica Bljeska, Oluje, jelda ničim izazvane zločinačke NATO agresije. Ni jedne jedine reči baštinici njegovog lika i dela ne kažu o predistoriji tih događaja koje bajagi komemoriraju. Po njima su Milošević i kamarila mu bili anđeli, a svi drugi – zli demoni namereni da unište srpstvo i Srbiju.
Ako ćemo biti cinični – kažu građani koji prizivaju prosvećenu i uljuđenu Srbiju – nakon svega kroz šta smo prošli ako neko Miloševiću treba da pravi spomenike, onda su to svi oni koji su u bivšoj državi sanjali svoje posebne nacionalne države. Od Ljubljane, Zagreba, Sarajeva, Skolja, Podgorice do Prištine.
Šalu na stranu, praviti ovde spomenike čoveku optuženom za najteže ratne zločine, za sramoćenje, razaranje i civilizacijski sunovrat Srbije i regiona sprdanje je sa elementarnim moralom. Beščašću izgleda nema kraja.
