Klimatske promene i neadekvatno reagovanje na njih

Poljoprivredna pitanja postaje sve teže odvojiti od klimatskih promena jer vremenski ekstremi uništavaju sve veći deo useva. Nove agrarne strategije ne mogu se graditi bez istovremenog suočavanja sa činjenicom da treba menjati ekonomski sistem.

Prizori sušom spaljenih njiva širom regiona, uz prateće požare, su zasigurno slike koje su obeležile ovo leto. Posledice rekordnih temperatura su gubici ljudskih života i ogromne materijalne štete u poljoprivredi. Preko milion hektara obrađenih površina stradalo je pod naletom suše u regionu. U Srbiji, procenjena šteta iznosi više od milijarde evra, u Hrvatskoj se brojka vrti oko 134 miliona evra, dok je u BiH zabeleženo oko 300 miliona evra gubitaka. Mada bi se na prvu loptu moglo pomisliti da su takve vrućine sporadične tj da se događaju jednom u nekoliko ili više godina, stručnjaci za globalne klimatske promene upozoravaju da će takvi scenariji u budućnosti, uz ovakvu dinamiku neprekidnog ekonomskog rasta baziranog na fosilnim resursima, postati sve češći.

Osim prihoda poljoprivrednika, štete u poljoprivredi će se direktno odraziti na sve ostale sektore prehrambene industrije poput mesne, mlečne i prerađivačke, što će za posledicu imati više cene svih proizvoda direktno vezanih za poljoprivrednu industriju. Iz nadležnih ministarstava kao rešenje za poljoprivrednike najavljuje se izgradnja sistema za navodnjavanje, kad se radi o poljima veličine nekoliko stotina hiljada hektara, a to je ogromna i teško izvodiva investicija. Ministarstvo poljoprivrede sigurno neće moći da je realizuje u okviru budžetskih mogućnosti. Uz to, veliki broj poljoprivrednika nema sopstvene resurse za takve poduhvate, što se posebno odnosi na male poljoprivrednike. Rešavanje problema u agraru u kontekstu globalnog otopljenja tehničko-tehnološkim merama poput navodnjavanja, modificikovanja semena, promene vremena setve itd. mogu kratkoročno pomoći poljoprivrednicima u borbi protiv klimatskih promena. Međutim, vodeći se upozorenjima svih eminentnih stručnjaka na području klimatologije, takva rešenja su kratkog daha. Za dugoročnu stabilnost i sigurnost, posebno u kontekstu spašavanja poljoprivrede i održivosti planeta i ljudskih života, potrebno je sagledati stvari iz šire perspektive i uzeti u obzir da rešenje mora sadržavati sprečavanje daljeg narušavanja klime. A determinišući faktor je kontrola emisija CO2 na globalnom nivou.

Kao što kaže Jeremy Grantham, glavni nadzornik investicija u GMO Capital (kompanija čija vrednost imovine iznosi 106 milijardi dolara globalno) ilustrujući snagu klimatskih promena i uticaj na poljoprivredu: “Ponekad u crnom humoru kažem da je istočna Australija imala prosečne padavine poslednjih sedam godina. Prvih šest godina je bilo najsušnije od kad postoje merenja, a u sedmoj nam je voda od poplava došla do grla. Takve ‘prosečne padavine’ otežavaju poljoprivrednicima uzgoj hrane.”

Dve strane priče o klimi

Debate i teorije o klimatskim promenama u naučnim krugovima vuku korene duboke 200 godina. No, tek od druge polovine 20. veka počinje se ozbiljnije dovoditi u pitanje čovekov uticaj na globalne klimatske promene, a u kontekstu povećane emisije CO2 gasova u atmosferu, usled rapidne industrijalizacije upogonjene fosilnim gorivima. U 21. veku mnogobrojne studije dokazale su da je čovek uzrok globalnih klimatskih promena, tj. da je korišćenje fosilnih goriva kao izvora energije glavni uzrok globalnog zagrevanja i većine vremenskih neravnoteža što se manifestuju kroz oluje, uragane, tajfune, suše itd. James Hansen, jedan od vodećih svetskih stručnjaka na području klimatologije, s grupom autora 2016. godine napravio je studiju o nužnosti smanjivanja CO2 emisija kako bi mogli osigurati zdravu i održivu planetu narednim naraštajima. U uvodnom delu studije tvrdi se kako je SAD u istorijskom kontekstu emisije CO2 po glavi stanovnika odgovorniji 10 puta od Kine i 25 puta od Indije za povećanje ugljen dioksida u atmosferi na nivoe veće od predindustrijskog doba.

Ipak, takve studije nisu sprečile predsednika SAD Donalda Trumpa da ove godine izađe iz Pariskog sporazuma, uprkos njegovoj neobavezujućoj naravi. Negacijom i diskreditacijom alarmantnih podataka i mišljenja struke, Trump je pokazao neverovatnu društvenu neodgovornost i potpunu nebrigu za budućnost sledećih generacija. Kako bi ukazali na posledice izlaska SAD iz Pariskog dogovora, grupa aktivista u pratnji Jamesa Hansena i organizacije Earth Guardians pokrenula je civilnu tužbu protiv SAD s premisom odgovornosti za očuvanje planete za sledeće naraštaje. Uzgred, Pariski sporazum ratifikovalo je 148 država zadavši sebi cilj sprečavanja prosečnog godišnjeg porasta temperature na više od 1,5 stupnjeva Celzijusa, s obzirom na temperaturu predindustrijskog doba. Takođe, James Hansen u navedenoj studiji pokazuje kako će aktuelnom stopom emisija CO2 u atmosferu biti potrebno uložiti vrtoglavih 104 do 570 biliona dolara u ovom veku za tehnologije ekstrakcije CO2 iz atmosfere, kao što je bioenergija za hvatanje i skladištenje ugljeničnih čestica. S druge strane, kad bi se stope emisije CO2 smanjile na nivo koji bi onemogućio zagrevanje na više 1,5 stepeni Celzijusa, metode pošumljavanja i povećanja apsorpcije CO2 u tlu u poljoprivredi, bile bi dovoljno efikasno rešenje u borbi protiv CO2 emisija.

S druge strane, postoje studije naučnika koji ne veruju u povezanost uticaja čoveka i CO2 emisija na klimatske promene. Jedan od njih je profesor Roy Spencer sa univerziteta Alabama koji je sastavio studiju složenu od kojekakvih mitova, mahom već potpuno naučno raskrinkanih, a vezanih za klimatske promene. Spencerova studija je jedan običan “miš-maš”, s namerom obmane javnosti i prikrivanja stvarnih posledica. Spencer je dakako raskrinkan, i u mainstreamu, npr. na britanskom portalu Guardianu koji je pokazao da je njegova studija finansirana sredstvima lobista industrije fosilnih goriva, no s njegovim autorskim dignitetom nisu nestali i mitovi koje je promovisao kao ni interesi naftnih kompanija. Zahvaljujući njima, zastupljenost stavova skeptika prema klimatskim promenama možda se čini medijski ravnopravno prezentovana kao “druga strana priče” što ponekad zamagljuje činjenicu da u stručnim (akademskim) krugovima postoji gotovo pa konsenzualno razumevanje o čoveku kao velikom faktoru ubrzavanja klimatskih promena. I o ovome dakako postoji studija, koja je pokazala da se 97 posto klimatoloških istraživanja sprovedenih u periodu 1991. i 2011. godine zaključuje kako izgaranje fosilnih goriva predstavlja direktan faktor u promenama klime.

Klima posle ekonomskog rasta

Pa ipak, uprkos tome, sistem postavlja drugačije prioritete. Industrija fosilnih goriva uspešno je pridobila javne politike ali i javno mišljenje na svoju stranu stvorivši društveni stav koji u izboru između ekonomskog rasta i čistog okruženja favorizuje rast. Ankete koje je Gallup sprovodi jednom godišnje u Sjedinjenim Američkim Državama, počevši od 2000. godine, pokazuju jasan trend. Čim ekonomija malo posustane Amerikanci favorizuju rast na uštrb životnog okruženja. U publikaciji “Climate after Growth“, autori Asher Miller iz Postcarbon Institutea i Rob Hopkins iz Transition Movementa zaključuju da se radi o lažnom izboru jer je kontinuirani ekonomski rast meren u BDP-u stvar prošlosti zbog činjenice da živimo na planeti sa ograničenim resursima. Ekonomski razvoj budućnosti ne može se meriti kontinuiranim rastom ekonomije iako pojedine grane, npr. zelena industrija, mogu beležiti uspone. Autori argumentuju kako troškovi ekstrakcije fosilnih goriva postaju sve veći jer je industrija energenata primorana da traži nove izvore poput gasa i nafte iz škriljaca itd. Takva ekstrakcija je skuplja od tradicionalne zbog kompleksnije tehnologije, teže dostupnosti izvora i većeg utroška vremena. To dovodi do povećanja cena energenata, dok su prateće ekološke posledice takvih metoda ekstrakcije fatalne.

Kontinuirani ekonomski rast baziran na fosilnim izvorima u budućnosti može biti samo još skuplji po okolinu. Ovo pak poskupljuje proizvodnju i transport hrane rezultirajući visokim cenama gotovih poljoprivrednih proizvoda. Hrana time postaje teže dostupna najsiromašnijim klasama. S druge strane rezultat je isti kad sagledamo posledice neprilagođenosti društava na kratkotrajne rapidne promene u atmosferi koje rezultiraju sezonskim sušama, požarima i poplavama, kojima smo započeli tekst. I ovo ima dvostruke posledice. Jedna je nemogućnost održavanja useva u slučajevima poplava i ispiranja plodnih polja kišom nošenih bujica, kao što je bio upravo slučaj na dalmatinskim ostrvima, a druga je politička nepripremljenost. Sistemi za navodnjavanje na Balkanu, s početka ove priče, zbog svojih ogromnih troškova moraju biti javno finansirani projekti jer je njihov interes eklatantan primer društvenog interesa. Poskupi li hrana toliko da postane nedostupna najizloženijim delovima društva iza nje slede društveni nemiri, a iza njih obično ratovi.

Stoga je pitanje klimatskih promena, na Balkanu ali i šire, postalo usko povezano sa pitanjem agrarne politike, a sve zajedno poraslo je na listi društvenih i stranačkih prioriteta. Sve agrarne politike budućnosti trebalo bi da krenu odavde, od međusobnih uticaja klime, poljoprivrede i dugoročnih društveno-političkih interesa. Treba imati na umu da naše pasivno prihvatanje klimatskih promena leži i u njihovoj sporosti. Rečima Daniela Gilberta, psihologa sa univerziteta Harvard: “Globalno zagrevanje nema ljudsko naličje, što znači da ga teško možemo percipirati kao neprijatelja, dok se u isto vreme klimatske promene odvijaju dovoljno sporo da se našim umovima učine normalnima. Upravo u tome leži opasnost.”

Saša Petrović
Preuzeto sa Biltena