Za Rimljane religiozni obredi nisu bili samo pitanje ličnog osećaja i vere, nego i način da čitava država obezbedi naklonost bogova. Stari Rim imalo je nekoliko religijskih ustanova, a većina je bila namenjena muškarcima. Za žene je bilo predviđeno malo mesta u višim slojevima, a po značaju i nekoj vrsti ekskluzivnosti, najviše su se isticale vestalke - sveštenice koje su čuvale svetu vartu boginje Veste.
Boginja Vesta, zaštitnica doma, imala je veoma snažnu simboličku ulogu. Njena vatra bila je simbol doma svih Rimljana, odnosno grada i države, a verovalo se da kada se vatra ugasi, sledi velika nesreća.
Prema predanju vestalski red uspostavio je Numa Pumpilije, drugi kralj Rima, međutim ovaj kult seže i dalje u prošlost. Prema legendi, prva vestalka je bila Rea Silvija, majka Romula i Rema, što znači da je ovaj kult bio pristuan i ranije.
Pored vršenja obreda u čast boginje Veste, najvažnija obaveza vestalki bilo je čuvanje svete vatre koja je gorela u hramu. Kako je gašenje vatre greškom bilo velika sramota i loše predskazanje za grad, vatru je uvek nadgledala jedna vestalka. Ako bi se vatra ugasila, glavna sveštenica bi bila optužena za nemar i kažnjena.
Osim za zanemaivanje svete vatre, teške kazne dolazile su ako bi vestalka imala seksualne odnose. Jedan od uslova koje su morale da ispune kako bi postale sveštenice - bila je čednost. Taj zavet je imao obrednu vrednost, jer od trenutka kada postanu sveštenice, napuštaju autoritet roditelja i postaju ćerke države. Iz tog razloga, bilo kakav intiman odnos sa građaninom smatran je incestom. Kazne su bile surove. Prolivanje njihove krvi bilo je zabranjeno, pa bi sveštenice koje su imale vezu sa građaninom, bivale žive sahranjene, a njihov ljubavnik pogubljen.
U istoriji Rima dokumentovano je svega deset ovakvih slučajeva, pa se veruje da je ova kazna retko primenjivana, a mogao je da je donese samo Pontifex maximus, odnosno glavni sveštenik.
Nedodirljve
Stroga pravila po kojima su živele donosile su im, sa druge strane, mnoga prava koja druge rimske žene nisu imale. Nisu morale da odgovaraju muškarcu, mogle su da raspolažu sopstvenim imanjem i da napišu testament. Bile su nedodirljive. Išle su uvek sa pratnjom, a ukoliko bi ih neko povredio, bio bi osuđen na smrt. Bile su pristune na svim javnim događajima i mogle su da učestvuju u zvaničnim državnim ceremonijama. Na sudu - njihova reč je smatrana istinom, a imale su i moć da optuženika oslobode kazne. I sam Julije Cezar, koji se našao na "crnoj listi" rimskog zapovednika Kornelija Sula, bio je spašen zahvaljujući intervencijom vestalki.
Kada dočekaju kraj svešteničkog staža, vestalke su same odlučivale da li žele da se povuku ili žele da ostanu u hramu i podučavaju mlade sveštenice. Ako bi odlučile da "odu u penziju" dobijale bi velikodušnu svotu novca i mogle su slobodno da odlučuju o svojoj budućnosti. Takođe su bivale oslobođene zaveta čednosti.
Takođe su mogle da biraju da li će život nastaviti same, ili udate. Ako bi se odlučile za ovo drugo, brak bi im, sa nekim iz rimskog plemstva, sklapao sam Pontifex maximus, njihov duhovni otac.
Prema standardima tog doba, one su, nakon što završe službu, bile stare da bi imale decu, ali ipak brak sa bivšom vestalkom donosio je veliki ugled.
Vestalke
Karijera vestalki sastojala se od tri perioda koji su trajali po deset godina. Prvo bi još kao devojčica bila dovedena u hram i podučavana, zatim bi sledećih deset godina služila kao sveštenica, a onda bi poslednjih deset godina podučavala nove sveštenice.
Broj novih sveštenica bio je ograničen na šest (po dve za svako od tri rimska plemena: Tities, Ramnes, Luceres), a birao ih je Pontifex maximus prema strogim kriterijumima: morale su da imaju između šest i deset godina, da budu ćerke rimljana, da su im roditelji živi i da niko iz njihove porodce ranije nije bio sveštenik ili vestalka. U početku su birane samo devojčice iz patricijskih porodica, ali kasnije, kada elitne porodice više nisu davale svoje ćerke jer im je to smanivalo šansu za stvaranje saveza putem braka, vestalke su počele da se biraju i iz porodica običnih građana.
Kandidatkinje su izvođene pred glavnu vestalku, Vestalis maxima, koja bi ih pažljivo pregledala. Morale su da imaju savršeno telo, bez deformacija ili ožiljaka, takođe, morale su biti bistrog uma.
Ako bi neka od vestalki umrla u kasnijim godinama, kako je to izuzetan slučaj, nova koja bi bila izabrana nije morala da ispunjava sve te uslove, nije morala čak da bude devica. Mogle su biti i razvedene ili udovice, ali ako bi bile izabrane, morale bi da se pridržavaju svih pravila.
Na čelu je bila Virgo vestalis maxima, koja se osim održavanjem svete vatre, bavila i biranjem novih vestalki, odreživanjem dužnosti, čuvanjem svetih knjiga i državnih dokumenata. Čak su im i građani mogli poveravati svoje tajne ili dokumente koje su želeli posebno da zaštite.
Iako se ne može reći da su bile slobodne, uživale su u velikim privilegijama u odnosu na druge tadašnje žene. U očima Rimljana imale su ogromnu odgovornost, ali su bile izuzetno poštovane i cenjene.
