Američki pisac Kurt Vonegut je jednom rekao da je muzika jedini dokaz koji mu je potreban za postojanje Boga. Ali, ako se nauka pita, način na koji reagujemo na muziku više ima veze sa funkcionisanjem ljudskog tela.
Dešava vam se da melodiju neke pesme prosto ne možete da izbacite iz glave ili vas muzika jednostavno tera da plešete? Nauka nam može pojasniti zašto se to događa!
1. Zašto se naježimo kada čujemo određeni deo pesme?
Postoji naziv za iznenadan nalet hladnih trnaca koji doživimo dok slušamo određenu pesmu, a to je “frisson” (na francuskom “estetska jeza”), drugačije poznat kao “orgazam kože”. Ova pojava potiče od nervnih vlakana koji povezuju moždani auditorni korteks (deo mozga koji povezuje zvuk) sa prednjim ostrvskim korteksom (deo mozga koji obrađuje emociju). Ako doživite “kožni orgazam”, to znači da je veza između ova dva korteksa jaka i da se nalazite među dve trećine svetske populacije koja takođe doživljava ovaj osećaj.
Dakle, šta to tera našu kožu da se naježi na ovakav način? Sve to ima veze sa promenom stimulansa. Kada slušamo muziku, naš mozak neprekidno obrađuje melodije i predviđa ponavljanje određene muzičke fraze. Kada se nešto neočekivano (ali prijatno) dogodi u datoj pesmi, ovi korteksi reaguju. Neke ova reakcija može dovesti do fizičko-emotivne senzacije ježenja.
Iako su naučnici shvatili kako se dobijaju trnci, ipak i dalje nisu sigurni da li je ova reakcija stečena, ili je zapisana u našem genetskom kodu, kao i da li određeni ljudi prirodno poseduju više vezivnih vlakana od drugih.
2. Zašto ne možemo da izbacimo određenu pesmu iz glave?
Ponavljanje je kamen temeljac današnje zabavne muzike. Podaci pokazuju da u poslednjih 55 godina muzika beleži sve više ponavljajućih segmenata u okviru jedne pesme. Naravno, muzički producenti ne bi koristili ponavljanje u tolikoj meri osim ako ne postoji velika potražnja za time. To poteže pitanje: zašto naši mozgovi toliko vole ponavljanje?
Sve to ima veze sa nečim što se zove “efekat eksponiranja”. Istraživanja pokazuju da mozak doživljava pozitivne psihološke efekte kada se susretne sa nečim što poznaje, kao što je ponovljena melodija, takt ili refren, pri čemu se aktivira takozvani centar mozga za “nagradu”. Ovaj centar je odgovoran za ponovljena ponašanja koja nam daju osećaj sreće.
Efekat eksponiranja je toliko moćan da ponavljanje može premašiti čak i naše muzičke sklonosti. Iz tog razloga, pesma koja sadrži mnogo ponavljajućih deonica, a koju čak ni ne volite, može ostati u vašoj glavi mnogo duže nego što to želite.
Ova pojava se naziva “ušni crv”, odnosno delić muzike koji se ponavlja, a koji ne može da izađe iz naše glave.
U 2011. godini istražitelji su sproveli studiju kako bi bolje razumeli koliko se ovi ušni crvi zapravo ”lepe” za naše pamćenje. Oni su zamenili delove poznatih pesama sa praznim deonicama. Tako su pronašli da su testirani slušatelji skoro uvek popunjavali te momente tišine tako što su pevali deonice koje nedostaju u svojoj glavi, što je istražiteljima pokazalo da ovi “ušni crvi” mogu biti trajno ugrađeni u naše pamćenje.
3. Zašto pesme vremenom izgube svoju “magiju”?
Ispostavlja se da naš mozak voli nešto sa čime je upoznat, ali ne i u preteranoj meri. I zaista, istraživanja pokazuju da naši mozgovi poseduju određeni prag kada je u pitanju pozitivan odgovor na nešto sa čime smo dobro upoznati. Kada se taj prag pređe, poznati aspekti određene pesme neće više pokretati centre mozga za nagradu, a pesma nam postaje dosadna.
Složenost muzike je takođe bitna kada su u pitanju granice našeg praga zasićenja. Generalno govoreći, mozgu je lakše da se zasiti od jednostavne pesme nego od one koja je ipak nešto složenija.
4. Kako razvijamo određen muzički ukus?
Sigurno ste čuli za studije u kojima su potrošači pitani da na slepo probaju dva slična proizvoda, pritom znajući samo cenu svakog proizvoda. Studije su pokazale da, uopšteno govoreći, ljudi imaju tendenciju da pozitivno povezuju cenu sa vrednošču, pa tako imaju sklonost ka tome da bolje ocene skuplji proizvod nego jeftiniji.
U jednom drugom eksperimentu istražitelji su pitali ispitanike koji nisu imali nikakvu zvaničnu muzičku obuku da ocene izvedbe na klaviru. Ispitanicima su rekli koje komade su svirali svetski poznati pijanisti, a koje su obični studenti. Istražitelji su konstantno menjali ove podatke tokom eksperimenta, govoreći slušaocima da u tom trenutku slušaju izvedbu svetski poznatog pijaniste iako su u stvari slušali studenta i obrnuto.
Rezultati su pokazali da ispitanici nisu prepoznali ili favorizovali izvedbe profesionalaca; umesto toga, favorizovali su muziku za koju su mislili da je sviraju profesionalci. Drugim rečima, pojedinačna mišljenja o muzici se formiraju na osnovu pojedinih percepcija o njenoj vrednosti, a koje igraju gotovo podjednaku ulogu kao naš konkretan doživljaj o njoj.
5. Zašto nas muzika tera da plešemo?
Nedavna neurološka ispitivanja su demonstrirala da naši mozgovi tumače određene ritmove na specifične načine.
U ovoj studiji, istraživači na čelu sa Majklom Tautom u Centru za biomedicinska istraživanja u muzici na Univerzitetu u Koloradu, pronašli su da melodija sa naglašenim ritmom zapravo pokreće naš motorni sistem. U isto vreme naš mali mozak doprinosi koordinaciji pokreta, preciznosti i vremenu potrebnom za ples. Čak se i krv u tom momentu usmerava ka našim nogama, što nas tera da tapkamo prstima na nogama u ritmu muzike koju slušamo. Koordinisani pokreti odgovaraju centrima za nagradu našeg mozga, a spoj svega ovoga sa snažnim ritmom muzike je kao dvostruki udarac na naš mozak. Na taj način stvara se želja za igranjem kojoj je prilično teško odoleti.
