Prašina ne iščezava, samo se premešta sa mesta na mesto (svako ko je brisao prašinu, to dobro zna).
Često se u zraku Sunčeve svetlosti može primetiti kako lebdi mnogo uskovitlane prašine. Takođe, često se dešava da neki deo nameštaja bude pokriven nekakvim praškastim slojem samo dva-tri dana pošto je obrisan. Prašina se zapravo stvara jer se stvari oko nas raspadaju. Najveći deo prašine sastoji se od sićušnih delića većih stvari. Svet se sve vreme mrvi u prašinu, koja lako nalazi put do naših domova.
Čestice koje lagano lebde u Sunčevom zraku lako mogu biti zemlja koja je u kuću uneta spolja, komadići tla pomešani sa prahom betona skinutim trenjem sa trotoara, i malčice gumenog đona. Prašina, koju raznosi vetar, može poticati od bilo čega – zamislite sve te stvari na Zemlji koje neprekidno haba erozija, sagorevaju u pećima, seku se testerama. U fabrikama, prašina se stvara pri bušenju i glačanju materijala. Fabrički radnici često moraju da nose maske kako bi se zaštitili od udisanja sićušnih komadića metala ili majušnih čestica samlevenog svetlucavog stakla. Biljke se suše, mrve i vetar ih nosi kroz vazduh. Vulkani u vazduh izbacuju pepeo i prekrivaju svoju okolinu slojem sivog praha. Čak i sa kože čoveka otpadaju mrtve ćelije. U stvari, najveći deo kućne prašine sastoji se od ćelija kože koje otpadaju sa onih koji u njoj žive – težinski udeo ćelija kože u kućnoj prašini može biti do 70%. Prašina ne iščezava, samo se premešta sa mesta na mesto (svako ko je brisao prašinu, to dobro zna).
I Mesec je baš prašnjavo mesto. Astronauti koji su zakoračili na njegovu površinu stupili su u debeo sloj prašine, kamena koji su izmrvili meteoroidi vekovima udarajući u Mesec. I na Marsu roboti istraživači upadnu u prašinu boje rđe. Čak i sam svemir, naizgled sasvim prazan, u stvari je prašnjav. U njemu lebde svakojaki molekuli, od kamenog praha do zvezda koje su eksplodirale.
Opšte obrazovanje
