RADOST JE OKRUGLA: Ovde igra nadvladava siromaštvo, a lopta može da usreći celo jedno selo (FOTO)
Na poljanama širom Afrike plastične kese, stara odeća i iscepane automobilske gume pretvaraju se u čarobne sferične oblike – fudbalske lopte.
Kilometrima daleko od glavnih puteva, u ruralnoj Africi, fudbalske loptenejednako odskaču. Tereni za igru su sasušeni, bujni, zarasli u korov, peskoviti – bilo kakva ravna površina će poslužiti. Stative mogu da se naprave od prikupljenog drveta mahagonija ili od onog koje nanese voda. Neka stopala su bosa, druga u pohabanim patikama, čizmama, gumenim sandalama. Bilo kako bilo, deca vešto i razigrano šutiraju i jure za ovim ručno pravljenim loptama nepravilnog oblika, nadmećući se za ponos i radost – iz čistog uživanja u igri.
Ima li boljeg primera lepote fudbala?
Džesika Hiltut misli da nema. Kada je 2010. godine svetsko prvenstvo održavano u Africi, ova fotografkinja, koja živi u Belgiji, zaputila se da vidi kako izgleda fudbal daleko od bleštavih reflektora i velikih stadiona. Ono što je – u sedam meseci tokom kojih je obišla deset zemalja i prešla preko 20.000 kilometara – otkrila bili su: igra za široke narodne mase u kojoj strast nadvladava siromaštvo, etički koncept oslanjanja na sopstvene snage i činjenica da jedna lopta može da "usreći celo jedno selo".
U tridesetak fudbalom opčinjenih mesta koje je posetila, u zemljama od Južnoafričke Republike do Obale Slonovače, kotrljale su se lopte napravljene od svega što se našlo pri ruci: od krpe ili čarape, automobilske gume ili kore drveta, plastične kese ili naduvanog kondoma. Svaka od njih je mogla da potraje nekoliko dana ili meseci na terenu od šljunka ili tvrde zemlje. Gde god je išla, Hiltutova je kupovne lopte, koje je držala u svom autu, trampila za ove "genijalne male dragulje", koje su većinom napravila deca.
Fudbal u Africi ima dugu tradiciju, kaže Piter Aledži, pisac i profesor istorije na Državnom univerzitetu u Mičigenu. Godinu dana pre nego što su u Londonu uspostavljena međunarodna fudbalska pravila, 1862. godine igrani su mečevi u Kejptaunu i Port Elizabetu. Igra se po ovom kontinentu razgranavala putem evropskog kolonijalizma, širila se zahvaljujući vojnicima i trgovcima, železničkim linijama i misionarskim školama. Lokalno stanovništvo ju je brzo prihvatalo, a potom joj je davalo regionalna obeležja. Od tog doba ona ovde cveta. "Ako uopšte ima pozitivnih stvari koje su proizašle iz surovog i neravnopravnog susreta zapadnjačke i afričke kulture", piše istoričar fudbala Dejvid Goldblat, "onda se među njih mora ubrojati dolazak fudbala u Afriku."
U prošlom veku afrički igrači su promenili izgled ove globalne igre. Kako su se zemlje urbanizovale i proglašavale nezavisnost, priključivale su se Međunarodnoj federaciji fudbalskih asocijacija (FIFA) i zapaženo se takmičile na svetskim prvenstvima. Danas hiljade afričkih fudbalskih "akademija" – neke licencirane, neke nelicencirane – regrutuju dečake iz gradova, naselja i raznih zabiti, gde ova igra odiše čvrstinom, odvažnošću, kontrolom lopte i improvizacijom. Nekolicina odabranih nastavlja da igra u Evropi ili dobija poziv za nacionalne timove, a ogromna većina ne dospe do profesionalnog nivoa.
Ali to i nije poenta "sirove igre" kakva se igra u unutrašnjosti, kaže Abubakari Abdul-Ganiu, učitelj koji nadgleda omladinske klubove u Tamali, u Gani. "To je strast svih nas ovde", kaže on. "Ona nam donosi zadovoljstvo i spaja nas. Dok traje meč, mi zaboravljamo sve naše sporove." I dodaje: "Većina klubova ne dozvoljava dečacima da igraju ukoliko ne idu u školu. Činimo sve što je u našoj moći da formiramo ove mlade ljude i učinimo ih društveno odgovornima, tako da je za nas fudbal i instrument nade."
Hiltutova je saglasna. "Fudbal je najdemokratičniji sport na svetu", kaže ona. "Svima je dostupan. Ljudi koje sam srela postižu toliko toga sa tako malo sredstava. Lako je osetiti tugu gledajući u ishabanu loptu. Cilj mi je bio da ljudi, gledajući je, osete polet."
Fotografije: Džesika Hiltut
