Senekin efekat
Fenomen je dobio ime po stoičkom filozofu Seneki zato što ga je ovaj, u pismu svom prijatelju, prvi put formulisao, primetivši da je „rast mnogih stvari spor, ali je zato njihova propast brza“. Primenjeno na kompleksan sistem kakav je civilizacija, to znači da je njen razvoj postepen i spor do jednog momenta, ali da, kada se dođe do tzv. Senekine litice, slede nepovratno survavanje i ubrzan kolaps – često iznenadan i sasvim neočekivan
piše: Đorđe Petrović
U medijima, kao i u popularnoj kulturi, sve češće se govori o različitim apokaliptičnim scenarijima – poput nuklearnog rata, radikalnih klimatskih promena, gladi, pandemija, ekoloških katastrofa i nestanka osnovnih prirodnih resursa – koji bi mogli da zbrišu našu civilizaciju, pa čak i čitavo čovečanstvo, sa lica Zemlje. S druge strane, sve prisutniji su i futuristički scenariji o visokotehnološkim civilizacijama koje će naslediti našu, koje će ljudima omogućiti da nasele druge planete i galaksije, a androidima da konačno dobiju ravnopravan status građanina. Međutim, možemo li zaista naučno da predvidimo kakva će biti sudbina naše civilizacije?
„Postoji jedan mali problem u vezi sa ovim pitanjem: ne možemo imati precizne podatke o budućnosti jer ona (još) ne postoji“, kaže Ugo Bardi, fizički hemičar sa Univerziteta u Firenci. Nažalost, bez takvih podataka naša predviđanja ne mogu biti sasvim pouzdana i precizna. „Ali“, kako ističe ovaj naučnik, „to ne znači da ne možemo pokušati da razumemo budućnost.“ A jedan takav pokušaj predstavlja upravo njegova knjiga Before the Collapse: A Guide to the Other Side of Growth, koja iz ugla nauke o kompleksnosti – jednog od najfascinantnijih interdisciplinarnih poduhvata savremene nauke – pokušava da (koliko je to moguće) odgovori na gorepostavljeno pitanje. Koristeći se savremenim naučnim disciplinama poput dinamike sistema, nauke o mrežama, modelovanjem i simulacijama zasnovanim na agentima, kao i mnogim drugim disciplinama, ova nova nauka omogućava nam da analiziramo ponašanje kompleksnih sistema – kakav je i naša civilizacija – kao i da steknemo dublji uvid u njihov nastanak, razvoj i, konačno, kolaps. Ovom poslednjem, italijanski naučnik posvećuje najviše pažnje.
Bardi ističe da je u kompleksnim sistemima vrlo česta pojava nešto što on naziva „Senekin efekat“. Fenomen je dobio ime po stoičkom filozofu Seneki zato što ga je ovaj, u pismu svom prijatelju, prvi put formulisao, primetivši da je „rast mnogih stvari spor, ali je zato njihova propast brza“. Primenjeno na kompleksan sistem kakav je civilizacija, to znači da je njen razvoj postepen i spor do jednog momenta, ali da, kada se dođe do tzv. Senekine litice, slede nepovratno survavanje i ubrzan kolaps – često iznenadan i sasvim neočekivan.
Sistem se jednostavno uruši poput kule od karata.
Ova metafora, osim strpljive i dugotrajne gradnje i naglog i brzog pada, odlično odražava i činjenicu da do propasti kompleksnih sistema nikad ne dovodi jedan faktor, već više njih. Bardi ističe da je to tako zato što su složeni sistemi sastavljeni od elemenata koji su međusobno povezani i spregnuti, tako da kad jedan element padne, za sobom povlači i ostale – što aktivira mehanizam lavine, te sledi kompletno urušavanje. To znači da je kolaps civilizacije jedan složen fenomen, koji se nikad ne odigrava kao jednostavna uzročno-posledična veza, već isključivo kao posledica kombinacije više negativnih i međusobno povezanih faktora.
Da je to zaista slučaj možemo videti na primeru pada rimske civilizacije. Arheološki dokazi pokazuju da je krah rimske civilizacije bio brz i brutalan, baš kao što predviđa Senekin efekat. Uvreženo je mišljenje da je Zapadno rimsko carstvo palo pod naletima varvara, međutim, to je bio samo jedan od faktora koji su doprineli njegovoj konačnoj propasti. Bardi navodi da je carstvo već imalo ozbiljnih ekonomskih, političkih, demografskih i drugih unutrašnjih problema – a da su napadi varvara bili samo završni udarac imperiji koja se nepovratno survavala niz liticu. Ovo podseća, kako ističe Bardi, na priču o natovarenoj kamili, čiju je kičmu, na kraju, slomila jedna slamka. Naravno, slamka sama po sebi ne može biti uzrok sloma, ali u sadejstvu sa ostalim faktorima čak i nešto tako malo može biti kobno po sirotu životinju.
Međutim, naša civilizacija ne mora nužno da završi kao kamilja leđa, smatra Bardi. Barem ne u skorije vreme. Ali da bi se kolaps izbegao ili makar odložio, potrebno je primeniti ono što on naziva „Senekinom strategijom“. Osnovna ideja ove strategije naglašava da pokušaji da se spreči kolaps imaju tendenciju da ga ubrzaju i učine gorim, što je pokazala savremena naučna disciplina dinamika sistema, koju je šezdesetih godina prošlog veka razvio Džej Forester. Bardi ističe da sličnu ideju nalazimo i u borilačkim veštinama poput džudoa, gde je cilj borca da iskoristi protivnikovu snagu protiv njega, umesto da mu se suprotstavi sopstvenom snagom. Senekina strategija, stoga, ne podrazumeva suprotstavljanje tendenciji sistema da se kreće u određenom pravcu, već ovladavanje i upravljanje njome na takav način da do kolapsa i ne dođe. Ključ ove strategije, navodi Bardi, jeste da se izbegne preopterećenost „kamiljih leđa“ koja bi mogla dovesti do njihovog naglog pucanja – odnosno do „Senekine litice“ posle koje nema povratka.
Ali da bi se kolaps izbegao ili makar odložio, potrebno je primeniti ono što on naziva „Senekinom strategijom“. Osnovna ideja ove strategije naglašava da pokušaji da se spreči kolaps imaju tendenciju da ga ubrzaju i učine gorim, što je pokazala savremena naučna disciplina dinamika sistema, koju je šezdesetih godina prošlog veka razvio Džej Forester. Bardi ističe da sličnu ideju nalazimo i u borilačkim veštinama poput džudoa, gde je cilj borca da iskoristi protivnikovu snagu protiv njega, umesto da mu se suprotstavi sopstvenom snagom.
Kao primer upotrebe „Senekine strategije“ u zaustavljanju kolapsa naše civilizacije, Bardi navodi prelazak na alternativne izvore energije. Naime, svakom kompleksnom sistemu potrebna je velika energija da bi se održavao, a naša civilizacija ponajviše zavisi od energije dobijene iz fosilnih goriva. Međutim, ovaj resurs je ograničen i ako nastavimo sa dosadašnjom eksploatacijom, uskoro ćemo ostati bez njega. Ali Bardi ne predlaže da zaustavimo naše privrede i prestanemo da koristimo fosilna goriva, jer bi to, u ovom trenutku, samo ubrzalo civilizacijski kolaps. On zapravo savetuje da pređemo na obnovljive izvore energije, jer ih ima u izobilju i jer ne izazivaju ekološke probleme. Jedna studija, koju je Bardi 2016. sproveo sa kolegama, utvrdila je da bi veliki deo današnjih energetskih potreba mogao da se namiri iz obnovljivih izvora. Stoga, ovaj naučnik predlaže da energetski problem rešimo tako što ćemo postojeće zalihe fosilnih goriva iskoristiti da izgradimo snažnu infrastrukturu za proizvodnju energije iz obnovljivih izvora, kojoj nakon toga neće više biti potrebna fosilna goriva. „Koristili bismo fosilna goriva na isti način na koji su naši preci poljoprivrednici koristili kukuruz, sačuvavši zalihe od prethodne žetve za onu narednu“, ističe Bardi i dodaje da je jedino važno da sa sprovođenjem tog plana krenemo što pre. Dok ne bude kasno.
Međutim, nekad je, ma koliko se trudili da ga izbegnemo, kolaps zaista neizbežan. Pa ipak, eventualni pad naše civilizacije ne mora ujedno značiti i nestanak čovečanstva. Sve zavisi od toga u kakvom stanju ostavimo planetu narednim naraštajima, jer – kako je to tvrdio jedan drugi stoik, Marko Aurelije – posledice naših životnih odluka „odzvanjaju kroz večnost“. Kraj pomenute rimske civilizacije jeste bio sumrak jednog „kosmosa“, ali je on – omogućivši predah od eksploatacije i obnovu prilično potrošenih prirodnih resursa poput šuma i plodnog zemljišta – otvorio prostor za rađanje novog i drugačijeg sveta. Štaviše, nova civilizacija nikla je relativno brzo upravo zahvaljujući ostacima prethodne, „budući da je društvo još ‘pamtilo’ društvene strukture i tehnologije prethodnog ciklusa“. Takvu pojavu Bardi naziva „Senekin odskok“, a ona podrazumeva da se nakon kolapsa na razvalinama starog sistema često velikom brzinom izgrađuje novi, baš zato što ne počinje od nule, već se oslanja na stare temelje. Na isti način, možda će na ostacima naše civilizacije nići još kompleksnija i veličanstvenija civilizacija – ako ne na našoj planeti, onda možda na nekoj drugoj. Jer, kako piše Seneka u jednom od svojih pisama, „svaki novi početak proizilazi iz kraja nekog drugog početka“.
A u međuvremenu, ne preostaje nam ništa drugo nego da se pridržavamo skoro 2000 godina stare stoičke mudrosti: možda se budućnost ne može predvideti, ali se za nju valja pripremiti.
