10 najvećih perioda izumiranja živog sveta u istoriji Zemlje

Masovna izumiranja označavaju periode kada je značajan procenat zemaljskog života kompletno nestajao, ne ostavljajući nove fosile niti naslednike.

Pre nego što svi izumeremo, hajde da pogledamo prethodnih 10 koji su uspešno brisali milijarde jedinki biljaka i životinja sa naše planete.

Život na Zemlji se oduvek muči da preživi.

Četvoronožne životinje žive pod neprestanim stresom ne bi li obezbedile sebi i potomstvu dovoljno hrane, trudeći se da se što bolje prilagode zahtevima sredine u kojoj žive. Vrste koje se slabo adaptiraju, u teškim prilikama će gladovati, usporiti reprodukciju, a možda i kompletno izumreti.

Tokom Zemljine istorije, život je konstantno izbacivao nove forme koje su odmah bile testirane u preživljavanju. Ako bi se klima ili okolina drastično promenili, mnoge životinje koje su se loše prilagodile na nove uslove nestajale su.

Masovna izumiranja označavaju periode kada je značajan procenat zemaljskog života kompletno nestajao, ne ostavljajući nove fosile niti naslednike. Takvi periodi su uočeni skoro odmah po nastanku prvih tragova života na našoj planeti. Sve današnje životinje su samo naslednici bića koja su imala dovoljno sreće da umeju da se adaptiraju svaki put kada se svet menjao.

Ovde ćemo pogledati deset najvećih perioda izumiranja u Zemljinoj istoriji.

Pre toga da kažem da je uočeno da se periodi izumiranja javljaju relativno periodično, svakih 26 do 30 miliona godina, ili da na različite načine epizodno fluktuiraju svakih ~62 miliona godina. Pokušavano je da se taj predpostavljeni ritam objasni na različite načine, uključujući postojanje hipotetičke zvezde Nemesis, oscilovanje galaktičke ravni, ili prolazak kroz spiralni krak Mlečnog puta. Međutim, drugi autori su zaključili da se podaci o masovnim izumiranjima u okeanima ne slažu sa idejom o periodičnim izumiranjima, ili da ekosistemi postepeno rastu do tog stepena da masovna izumiranja postaju neizbežna. Izgleda da se izumiranja javljaju tek kada dođe do kombinacije dugoročnih stresova na živi svet sa kratkoročnim.

10. Izumiranje s kraja ediakarana

Tokom edikaranskog perioda (pre 635-542 mil. god.), poslednjeg perioda proterozoika, prvi put u istoriji Zemlje počele su da se javljaju složenije (višećelijske) životne forme i prve životinje. Sićušne bakterije su evoluirale u složenije i specijalizovanije eukariote, organizme sa ćelijskim jedrima i raznovrsnim organelama unutar ćelijske membrane (tu spadaju biljke, gljive i životinjice), od kojih su neke započele da se grupišu u kolonije ne bi li sebi povećale šanse da pronađu hranu a izbegnu da sami to postanu.

Mnoga od tih čudnih bića nisu ostavila nikakve tragove, jer nisu posedovala ni skelete ni ljušture; bila su mekana i pre su se posle smrti raspadali nego fosilizovali. Samo pod izuzetnim uslovima sačuvani su fosili, a to je bilo kada su pomenuta bića živela u mekom blatu koje je iznenada stvrdnuto, a ona bila sačuvana kao svojevrsna štampa. Ta šačica fosila nam govori o morima punim neobičnih i stranih bića koja podsećaju na današnje cevaste crve, hidre, sunđere i meduze. Međutim, ta bića su zavisila od kiseonika, kao i mi. Njegov nivo je naglo počeo da opada, što je dovelo do globalnog pomora pre oko 542 miliona godina. Preko 50% svih vrsta je izumrlo. Ogroman broj mrtvih bića se raspao i vremenom pretvorio u deo današnjih fosilnih goriva.

Tačan razlog za opadanje nivoa kiseonika je nepoznat, ali ovo masovno izumiranje je napravilo prostora za kambrijunsku eksploziju, iznenadno pojavljivanje bića složenijih od prostih crvića.

9. Kambrijumsko-ordovičko izumiranje

Tokom kambrijuma (pre 541-485 mil. god.), život je cvetao. Ediakaranski život je milionima godina postojao skoro nepromenjen, ali u kambrijumu se iznenada usložnio i razvio u bezbroj novih formi.

Ogroman broj i različite varijacije egzotičnih ljuskara i prvih trilobita, kao i neobične forme poznate kao arheocijatidi (prvi sunđeri, za koje se smatra da su prvi ne-mikroskopski graditelji koralnih grebena), postali su dominantne vrste. Mora su bila puna školjki i džinovskih glavonožaca, sličnih insektima. Život je cvetao sve dok iznenada – u geološkim okvirima – preko 40% svih vrsta nije nestao pre 488 miliona godina. Oni koji su preostali jedva su preživeli surove promene životne sredine.

Šta je promene izazvalo niko sa sigurnošću ne zna. Jedna od teorija je da je nastupio period glacijacije, najhladniji deo tadašnjeg ledenog doba.

Mi danas već 11.000 godina živimo u jednom međuglacijalnom periodu, najtoplijem delu poslednjeg ledenog doba. Ekstremna promena temperature krajem kambrijuma lako je mogla da bude okidač za nestanak velikog broja živih bića na Zemlji. Uzima se da je ovo izumiranje granica između period kambrijuma i ordovika.

8. Ordovičko-silursko izumiranje

Život je još jednom počeo da se oporavlja tokom ordovičkog perioda (pre 485-443 mil. god.). Nautiloidi (primitivni glavonošci, lignje i hobotnice), trilobiti, korali, cistoidi, krinovi, zvezde, jegulje i ribe sa vilicama (gnatostome) bili su uobičajeni u tadašnjim morima.

Prve biljke su se već petnaesetak miliona godina mučile da osvoje kopno. Živa bića polako postaju sve složenija. Pre 443 miliona godina, 60-70% svih vrsta života nestalo je u drugom najvećem izumiranju u istoriji planete. Moguće je da je brzo ledeno doba izazvalo smanjivanje nivoa ugljen-dioksida. Velika količina vode koja je bila dom raznovrsnog života upotrebljena je za stvaranje polarnih kapa i lednika, što je uzrokovalo smanjivanje i količine kiseonika.

Mnogi smatraju da je siloviti talas gama zračenja iz kosmosa uništio ozonski omotač, te da je nefiltrirano solarno ultraljubičasto zračenje uništilo većinu biljnog sveta, dodatno smanjujući ugljen-dioksid. Mada su određene vrste preživele i nastavile dalje, bilo je potrebno 300 miliona godina da se broj vrsta donekle oporavi.

7. Lau događaj

Nakon ordovičkog izumiranja, započeo je silurski period (pre 443- 419 mil. god.). Život se nekako oporavio od poslednjeg talasa izumiranja i ovaj period se odlikovao pravim ajkulama i ribama sa koštanim skeletom, od kojih su mnoge bile neverovatno slične današnjim. Lišajevi, mahovine i male vaskularne biljke konačno su počele slobodno da rastu na obali, dok neki člankonošci evoluiraju u pauke, škorpije i milipede (stonoge) adaptirane na suv vazduh i život sa zemaljskim biljkama. Ogromne morske škorpije dostižu svoj vrhunac, a trilobiti nastavljaju sa dominacijom.

Pre 420 mil. godina, iznenadne klimatske promene su izazvale pomor preko 30% svih vrsta. Proporcija gasova u atmosferi se tako promenila da je za mnoga bića postala neodgovarajuća ili otrovna. Razlozi za tako drastične promene nisu poznati. Život se mučio tokom isticanja silura i početkom devona, kada je evolucija iznedrija drugačije modele života koji su napredovali.

6. Izumiranje u kasnom devonu

Devon je bio period (pre 419-359) kada su neke ribe evolucijom dobile dovoljno čvrsta peraja koja su im omogućila da puze po kopnu, vremenom postavši životinje kao što su vodozemci i gmizavci. U morima, razgranati koralni grebeni su postali utočišta riba i ajkula, od kojih su neke jele trilobite. Ovi su prestali da budu dominantna morska bića prvi put od kako su se pre 100 miliona godina pojavili. Zapravo, ajkule tog vremena su bile toliko uspešne da nisu imale potrebe da se mnogo menjaju te neke današnje izgledaju praktično isto kao i njihovi pradavni preci. Veliko bogatstvo ribljih vrsta nagnalo je naučnike da devon nazovu "Dobom riba".

Neke grupe kopnenih biljaka razvile su korenje i lišće, a na kraju perioda neke su razvile prve semenke i postajale sve raznovrsnije. Razvijalo se sve kompleksnije kopneno bilje i prvi put u istoriji formirana je zemlja. Klijale su neobične šume 8 metara visokih gljivâ, ali onda, iznenada, pre 375 miliona godina, najmanje 75% svih vrsta tog zapanjujućeg živog sveta je nestao. Možda je uzrok tome bila promena u atmosferskim gasovima, uzrokovana viševekovnim masovnim vulkanskim erupcijama ili udarom meteorita. I ovo, kao i većina izumiranja bila je brza, ali samo u geološkim merilima – ovo je trajalo oko 20 miliona godina.

5. Propast karbonskih kišnih šuma

Posle devona, nastupio je karbonski period (359-299 mil. god.).

Neke nove kopnene životinje razvile su sposobnost nošenja jaja na suvom, što im je omogućavalo da žive bilo gde na kopnu a da ne budu stalno uz vodu i obalu da bi na njoj legali jaja, kao što rada današnje kornjače i krokodili.

Po vazduhu su leteli džinovski insekti, sa rasponom krila od skoro metar. Ajkule su doživljavale zlatno doba a ono malo trilobita koji su preželi poslednji talas izumiranja, postajalo je sve ređe. Raslo je džinovsko drveće a ogromne kišne šume su pokrivale većinu kopna, povećavajući procenat kiseonika u atmosferi na 35% (danas ga ima oko 21%). To je povećalo gustinu vazduha za trećinu u odnosu na današnju vrednost. Četinari iz karbona ostali su skoro nepromenjeni sve do danas.

Pre 305 mil. godina, munjevito i kratko ledeno doba izazvalo je takav pad ugljen-dioksida kakav nije zabeležen u istoriji Zemlje. Veliki deo šuma je izumro a sa njima i brojne životinjske vrste. U to vreme, bezmalo 10% svih vrsta na Zemlji je nestao. Drveće je trulilo, kondenzovalo se u zemlji pod pritiskom, i danas su glavni izvor fosilnih goriva, po kojima je i čitav period dobio ime (lat. carbo – ugalj).

4. Izumiranje u permu-trijasu

Nakon što su tropske kišne šume svedene na relativno mala ostrva, najuspešnije životinje na kopnu su postale one koje su legle jaja. One su uskoro postale dominantne među ostalim vrstama jer su imale šansu da se brzo oporave i razviju, stvarajući veliki broj vrsta gmizavaca i dominantnih sinapsida, koji spredstavljali guštere slične sisarima i koji se smatraju njihovim precima.

Pre 252 mil. godina, Zemlji se dogodila tragedija kakva nikada nije viđena ni pre ni posle toga. Njen uzrok je verovatno bio udar nekog meteorita ili vulkanske aktivnosti koje su radikalno promenile sastav vazduha. Između 90% i 96% celokupnog života je isčezlo. To je bilo i ostalo najveće izumiranje u istoriji Zemlje, poznato i kao "Veliko umiranje".

Za poređenje, pogledajmo izumiranje životinja za koje je krivac čovek. Uz naše posredovanje, procene su da je do sada zbrisano oko 1000 vrsta životinja. Danas živi oko 8 miliona vrsta, što znači da smo i prema najpesimističkijim procenama uništili samo 0,01% ukupnog životinjskog sveta. Iako to nije nešto čime treba da se ponosimo, radi se o infinitezimalu u poređenju sa gargantuanskim izumiranjima kojima je bila izložena sama priroda tookom svog napretka.

3. Izumiranje u trijasu-juri

Posle pustošenja krajem permskog perioda, gmizavci su ponovo postali dominantni a pojavili su se prvi dinosauri. Oni nisu postali dominantni u odnosu na druge gmizavce, i u to vreme nisu bili veći od današnjeg konja.

Svi veći dinosauri, tiranosauri, stegosauri, triceratopsi i dugovrati džinovi sauropodi, potiču iz perioda jure ili krede.

Pre 205 miliona godina, 65% trijaskog života je izumro, uključujući sve velike kopnene životinje. Mnogi dinosauri su bili pošteđeni zbog svoje male veličine. Iako je većina masovnih izumiranja trajala makar milion godina, ovoj je trebalo samo desetak hiljada godina. Verovatni uzrok su bile ogromne vulkanske erupcije u centrlnom Atlantiku koje u oslobodile ogromne količine ugljen-dioksida ili sumpor-dioksida i aerosola, što je izazvalo iznenadne klimatske promene. Ovaj događaj predstavlja granicu između trijasa i jure.

2. Izumiranje s kraja jure

U vreme perioda jure (201-145 mil. god.), džinovski morski gušteri, kao oni iz porodice pleziosaura i ihtiosaura, vladali su okeanima.

Pterosauri su dominirali vazduhom, a dinosauri kopnom. Stegosauri, dugački diplodokusi i veliki lovci alosauri bili su uobičajene životinje. Zimzeleni, palmolike cikade, ginkgoi i džinovske paprati stvarali su bujne šume. Kod manjih dinosaura evoluiraju pera i počinju da se pojavljuju prve ptice.

Prema fosilnim ostacima, pre 200 miliona godina je nestalo oko 20% živih bića, uglavnom morskih vrsta. Školjke i korali, koji su do tada bili rasprostranjeni po celom svetu, skoro su potpuno nestali. Onih nekoliko vrsta koje su pretekle postepeno su se tokom sledećih miliona ponovo širile morima. Ovo izumiranje se nije toliko odrazilo na kopnene životinje, te je nestalo samo nekoliko vrsta dinosaura.

Uzrok ovog skoro potpuno morskog izumiranja još uvek je predmet debate, ali jedna od mogućnosti je da su se okeanske tektonske ploče tako pomerile da su okeani iznenada postali dublji. Većina morskog života je bila adaptirana na plitku vodu, te je nestajala gmižući sve dublje od površine.

1. Izumiranje u kredi-tercijeru

Najviše zahvaljujući Spilbergu, ovo je danas najmodernije izumiranje u istoriji.

Nakon svršetka jure, dinosauri su nastavili da bujaju i evoluiraju i tokom narednog perioda krede. Specijalizovali su se u forme koje su danas poznate mnogobrojnoj deci u čitavom svetu. Ono što je najvažnije, tek se u periodu krede život konačno oporavio od davnašnjeg užasnog ordovičko-silurskog izumiranja. Prvi put posle 300 miliona godina broj vrsta se konačno izjednačio pa potom i premašio broj vrsta iz ordovika. Sinapsidi su konačno evoluirali u mala bića slična glodarima, pretke svih budućih sisara.

Pre 65 mil. godina, ogromni meteorit veličine Himalaja udario je u Zemlju u Chicxulubu u današnjem Meksiku, uništivši atmosferu i izazvavši bolno globalno zagrevanje, ubivši preko 75% svih biljnih i životinjskih vrsta. Meteorit je sadržavao visoki koncentraciju iridijuma, uobičajeno retkog na Zemlji, a svo stenje širom sveta koje je staro 65 mil. godina sadrži tanak sloj iridijuma preostalog posle udara. Među preživelima je bilo tek nešto malo gmizavaca, ptica i sisara. Upravo su ovi poslednji iskoristili prazne niše posle nestanka dinosaura i postali dominantne kopnene životinje. Po novim klasifikacijama, ovaj događaj se danas naziva izumiranjem u kredi-paleogenu.

(Draško Dragović/ Astronomski magazin)