Moj život na Marsu
„Onog momenta kada letelica sleti na Mars, mi počinjemo da živimo po marsovskom vremenu“, rekla je Nagin Koks, jedna od vođa tima NASA svemirske misije Kjuriositi
Nagin Koks svaki dan dolazi na posao sa 40 minuta zakašnjena. Na ruci nosi dva sata: jedan običan i tačan, a drugi posve neobičan i samo naizgled netačan. Drugi sat ne prati nijednu vremensku zonu na Zemlji, već pokazuje tačno vreme na – Marsu. I možda Nagin živi na našoj planeti, ali često govori da radi na onoj crvenoj.
„Prve slike koje vidim ujutru su panorme predela Marsa koje je neki od rovera zabeležio tokom prethodnog dana“, objašnjava Nagin Koks, jedna od vođa timova u Jet Propulsion laboratoriji (JPL) u Pasadeni, u Kaliforniji, zadužena za neke od najvećih NASA misija poput Spirita, Oportjunitija i Kjuriositija.
Nagin je po ugledu na svog idola Karla Sagana upisala Kornel, gde je završila inženjerstvo i psihologiju, a potom je postala oficir pri američkom vojnom vazduhoplovstvu.
„Dok sam odrastala, pojavili su se Ratovi zvezda i Zvezdane staze. Međutim, ono što sam shvatila jeste da živim u vremenu u kom sam mogla da se fokusiram i na pravu nauku, a ne samo na fantastiku. Takođe, u to vreme se pojavio i Saganov Kosmos. Veoma me je inspirisao Sagan, kao i podatak čime se sve bave u JPL laboratorijama u Pasadeni“, priseća se Nagin.
Ali njen san nije bio da postane astronaut: „Budući da su u moje vreme astronauti išli samo do Zemljine orbite, nisam bila posebno zainteresovana da postanem astronaut. Ukoliko ste zaista želeli da odete i vidite udaljene svetove, morali ste da pošaljete robota. To je bila moja osnovna motivacija.“
Tokom prethodne nedelje Nagin Koks je boravila u Beogradu, u okviru svoje posete Zapadnom Balkanu. Pored predavanja koje je održala na Matematičkom fakultetu u Beogradu, bila je i u poseti Centru za promociju nauke.
Marsovska treća smena
„Onog momenta kada letelica sleti na Mars, mi počinjemo da živimo po marsovskom vremenu, a poznato je da dan na Marsu traje tačno 40 minuta duže nego na Zemlji. Do sada sam tako živela dva puta i moram reći da je nekad veoma teško. Ali je uvek izuzetno zabavno. Nakon nekoliko meseci na posao dolazite usred noći, a na pauzu za ručak sa celim timom idete u 2 časa posle ponoći. Sigurna sam da smo vlasnicima restorana otvorenih noću izgledali pomalo čudno“, objašnjava Nagin, čiji je dnevni zadatak, kao jednog od glavnih inženjera u Pasadeni, da se pobrine za pravilno funkcionisanje rovera.
Sletanje letelice koja je nosila Kjuriositi bilo je neverovatno zahtevno i u pravom smislu dramatično. Od ulaska u atmosferu do sletanja na površinu Crvene planete prođe sedam minuta, a ovaj period je sad već poznat kao „sedam minuta užasa“. Budući da signal od Marsa do Zemlje putuje 14 minuta, i informacija o sletanju stiže sa tolikim zakašnjenjem, ostavljajući kontorlni tim inženjera u velikoj neizvesnosti o tome da li je rover „živ ili mrtav“. Pri brzini od oko 20.000 kilometara na čas, kompjuter obavlja ceo proces spuštanja, bez ljudske intervencije.
„Kada je 5. avgusta 2012. godine, u 10:31 uveče, po lokalnom vremenu, konačno stigla informacija ‘sletanje je završeno, rover je na sigurnom’, u kontrolnoj sobi zavladalo je ogromno oduševljenje i podjednako veliko olakšanje“, dodaje Nagin, objašanjavajući da je svaka nova misija najteža, jer sa svakim novim slanjem rovera misije postaju tehnološki zahtevnije i kompleksnije.
U zavisnosti od toga u kojoj je misija fazi, dan na poslu Nagin Koks može veoma da se razlikuje. U početku su smene duže i traju i po 16 časova, međutim, kako vreme odmiče i kako postaju bolji u upravljaju udaljenim roverima, smene počinju da liče na normalno radno vreme.
„Na posao dolazim dok rover spava. Može se reći da uvek radim marsovsku treću smenu. Zajedno sa timom pripremam instrukcije za naredni dan. Pre svega, skidamo podatke sa antena koje je rover poslao pre nego što je otišao na počinak. Zatim procenjujemo u kojoj meri je prethodni dan uspešno završen i da li je rover stigao do mesta koje su naučnici predvideli“, objašnjava Nagin.
Iako mnogo kompleksniji, sisitem slanja signala ka roveru pomalo podseća na slanje pisma: „Neophodno je opremiti rover pravim instrukcijama koje su poslate na pravu adresu, kao kada biste slali pismo u pošti. Ovo je važno, jer su informacije koje šaljete namenjene, na primer, Spiritu, a ne nekom drugom roveru ili letelici u orbiti oko Saturna. Svi ovi radio-talasi se šalju svakodnevno i neophodno je iz tog razloga staviti određenu ‘poštansku marku’ na njih.“
Slika na koju se čekalo 20 godina
Ovozemaljski izgled prostorija Centra za promociju nauke, posve drugačiji od JPL laboratorija u kojima se „kroji“ sudbina rovera na Crvenoj planeti, čini da priče uspešne inženjerke zvuče još neverovatnije. Ipak, o svim zadacima kojima se tokom dana bavi, Nagin Koks govori kao da je reč o uobičajenim dnevnim aktivnostima. Međutim, posebnost posla koji obavlja prati posebnost situacija u kojim se često nalazi.
„Kao naročito uzbudljiv trenutak izdvojila bih problem nastao tokom moje prve misije Galileo i posete Jupiterovom mesecu Io. Pokušavali smo da priđemo Iu, koji je vulkanski najaktivniji objekat u celom Sunčevom sistemu. Kako smo mu prilazili bliže, zalazili smo sve dublje u radijacionu zonu, što nam je otežavalo da načinimo snimke. Radijacija stvara ozbiljne probleme i često sistem padne. U tim trenucima imate svega nekoliko sati da podignete sistem, oživite letelicu i napravite fotografije na koje su neki naučnici čekali skoro 20 godina. Rekla bih da je ovo bio jedan od najuzbudljivijih trenutaka u mojoj karijeri“, naglašava Nažin i dodaje da su među najposebnijim trenucima takođe oni koje deli sa kolegama nakon što posle dugih godina rada uspešno završe posao.
Na pitanje kako teče potraga za životom na Marsu, Nagin odgovara: „Veoma smo srećni što smo uspeli da postignemo naš primarni cilj. Na Mars smo išli kako bismo utvrdili da li postoje predeli koji su bili pogodni za razvoj i opstanak života. Na osnovu rezultata Spirita i Oportjunitija znali samo da je ranije u Marsovoj prošlosti postojala voda. Sada smo hteli da saznamo da li je voda na Marsu postojala dovoljno dugo da omogući nastanak života.“
„Tokom prvih godina misije uspeli smo da posetimo oblast Marsa za koju se ispostavilo da je nekad zaista bila pogodna za život. I ne samo to, postojale su reke tekuće vode koja je bila dobra za piće, pre oko tri milijarde godina. Sada radimo na tome da utvrdimo da li postoje neophodni gradivni elementi za nastanak života“, pojašnjava Nagin, govoreći o trenutnim aktivnostima u NASA.
„Očekuje se da ćemo poslati letelice sa ljudskom posadom na Mars između 2035. i 2040. godine. Ali da bi se to dogodilo, neophodno je da se udruže snage i NASA i ESO, i drugih svemirskih agencija. Svemirske misije su zaista skupe i neophodno ih je realizovati zajedničkim snagama. Nijedna pojedinačna agencija ili država to ne bi uspela sama“, dodaje ona i navodi kao primer slučaj Međunarodne svemirske stanice koja opstaje toliko godina zahvaljujući međunarodnim naporima.
