Fenomen stotog majmuna
foto: Ilustracija
Priča počinje još davne 1952. godine na jednom japanskom ostrvu. Grupa naučnika je vršila eksperiment na jednoj vrsti smeđih majmuna, koje su navikli da uživaju u slatkom krompiru.
piše: Goran Vukajlović
Međutim, svaki obrok uvek im je bio pokvaren umakanjem svakog krompira u gorku smešu sličnu pesku. Većina majmuna jela je ceo krompir, zajedno s peskom. Nakon određenog vremena mlada osamnaestomesečna majmunica otkrila je da u obližnjem potoku krompir može oprati i uživati u jelu bez gorkog dodatka. Svoje otkriće prenela je na majmunsku porodicu, kojoj je pripadala. U sledećih šest godina znanje pranja krompira se širilo sa starih na mlade. Krompir su prali samo oni mladi koje je naučila porodica. Ostali majmuni su i dalje jeli gorku koru. I tada se dogodilo da su u jednom danu na ostrvu svi majmuni počeli prati krompire. Svi su odjednom postali svesni da mogu izbeći gorko jelo. Ono što je najviše zapanjilo naučnike jeste to, da su i majmuni na susednim ostrvima počeli raditi isto, iako do tada to umeće nije bilo poznato. U jednom danu, svest svih pripadnika jedne vrste proširila se do nove spoznaje.
Ovaj fenomen evolucijskog skoka u razvoju kolektivne svesti, Ken Keyes je nazvao „fenomen stotog majmuna“, simbolično objašnjavajuci da kritična količina znanja među pripadnicima jedne vrste predstavlja „99 majmuna“, a kada se konačno osvesti i „stoti majmun“ znanje se trenutno proširi medju svim pripadnicima vrste, a bez ikakvog međusobnog kontakta. Od tada je napravljeno mnoštvo sličnih eksperimenata sa vranama, miševima… Isto vredi i za ljude. Osvešteni pojedinci medju ljudima, kada im se pridruži onaj ključni „stoti“, osvestiće se širenjem spoznaje kroz kolektivnu podsvest i ostale. Ovaj primer je najozbiljniji dokaz o postojanju kolektivne svesti, o mogućnosti prenošenja znanja, ili iskustva s jednog pripadnika vrste na drugoga bez idirektne komunikacije ili čak kontakta. Svi smo međusobno povezani i svi delimo svojevrsnu kolektivnu ljudsku svest. Efekt stotog majmuna dokazuje tu staru istinu da je sve što možete napraviti kako bi promenili svet oko sebe – promeniti sebe, i to na bolje, naravno. Tako da nije važno da ljudi saznaju da činiš dobro – važno je da to činiš. Kada dovoljan broj ljudi napokon učini nešto, ili kada se učini dovoljan broj puta bez obzira je li to molitva, vegeterijanstvo, dobra dela ili bilo šta drugo, tada će se događati posvuda i svima. Odjednom će to biti jednostavno i uobičajeno.“
E sada, ko je uspeo da pročita tekst do ove tačke verovatno je već potpuno ubeđen da je sve ovo istina i već u svom mozgu traži slične primere da bi potkrepio priču. Slabost ljudskog mozga da veruje je ovde demonstrirana na zapanjujuće efikasan način, a ova priča je izvor mnogih prevara u istoriji a i dan danas se te prevare koriste pa čak i na fejsbuku preko onih cirkularnih poruka koje treba proslediti dalje. Naime, ova priča potiče iz knjige Lajala Votsona, zoologa, 1979. godine. Kad je knjiga objavljena, u naučnim krugovima počele su da se rađaju teorije o famoznoj “kritičnoj masi” znanja posle koje ono od individualnog prerasta u opšte dobro. Ken Kejsi (Ken Kesey) 1982. godine u svojoj knjizi “Stoti majmun” podrobno je opisao Votsonov nalaz i dao mu naziv “fenomen stotog majmuna”. Čim je objavljena, knjiga je postala bestseler. Čak se i u poznatom časopisu “Naučni pregled” (Science Digest) pojavio tekst u kome je lansiran novi termin “Kvantni majmun”. Teoriju je podržao i britanski biolog dr Rupert Šeldrejk (Rupert Sheldrake), uvođenjem termina “morfična rezonanca” kojim se služio u pokušajima da ovom fenomenu pridoda naučna objašnjenja. Ipak, jedan broj naučnika smatrao je da bi navode Lajala Votsona trebalo proveriti. Masao Kavai (Masao Kawai), direktor Instituta za izučavanje primata i glavni urednik stručnog časopisa Primati, bio je ugledan član grupe i jedan od malog broja naučnika koji su učestvovali u projektu od samog početka 1950. godine. On se trudio da u stručnim krugovima opovrgne navode objavljene u knjizi, ali nije želeo da se o tome previše govori u javnosti. Zbog toga je malo ko obratio pažnju na njegove demantije, sve dok 1985. godine Ron Emjundson (Ron Amundson), profesor filozofije na Havajskom univerzitetu, nije objavio razgovor s njim u časopisu Skeptični Istraživač (Skeptical Inquirer).
Naučna dokumentacija, vođena tokom posmatranja kolonije majmuna, pokazala je da je 1952. godine na ostrvu bilo samo 20 majmuna, a do 1962. taj broj je narastao tek na 59. Tako nije moglo da bude govora o “stotom majmunu”, a još manje o širenju navike pranja hrane na ostale majmune sa ostrva. Zapravo, Masao Kavai je obelodanio ključni podatak iz zvanične dokumentacije, po kome su 1958. godine, kad je navodno dostignuta famozna “kritična masa”, samo dva majmuna na ostrvu umela da peru krompire u vodi! Suočen sa činjenicama koje mu nisu išle u prilog, Votson je pokušao da ublaži tvrdnje iznete u svojoj knjizi time što je izmenio kontekst prve rečenice u navodu da je zaključke doneo na osnovu “ličnih anegdota i neobaveznih izjava”. Ubrzo su neugodna pitanja počela da stižu sa svih strana, pa je Votson 1989. godine konačno priznao: “Bila je to metafora koja je nastala kao moja lična konstrukcija, zasnovana na vrlo nepouzdanim dokazima i na onome što sam samo načuo. Nikad nisam ni pokušao da to predstavim na drugi način”. Da li je priči ovde kraj? Što se naučnika tiče jeste, jer ovo nije bio ni prvi ni poslednji pokušaj prevare u njihovim krugovima. Međutim, poklonici Novog Doba nisu imali nameru tek tako da napuste ovu sjajnu priču. Rođen je mit o tome da, ako dovoljan broj pripadnika jedne vrste nauči, usvoji ili misli na jednu stvar, efekat će biti isti kao da su svi to učinili. Pojavile su se sekte koje su širile ideju da treba okupiti dovoljan broj ljudi za meditaciju, pa kad se dostigne kritična masa meditanata, na svetu će zavladati mir, ljubav i blagostanje. Neki ideolozi Novog Doba, kao što je Noam Čomski (Noam Chomsky), počeli su da pokreću neku vrstu piramidalnih šema (slično “lancima sreće”) u kojima je svaki meditant imao zadatak da proširi ideju na nekoliko svojih prijatelja. Trebalo je da određenog dana u zakazano vreme svi misle na svetsko blagostanje i da žele da dobro trijumfuje nad zlim. Cilj je bio da to učini 93250 ljudi, i onda će uspeh biti siguran (Čomski nije objasnio zašto je “kritična masa” iznosila baš toliko, a ne više ili manje).
A sada zamislimo situaciju da ne znamo šta se dalje desilo i vratimo se prvom delu teksta. Meni lično je interesantno zašto oni koji čitaju ovakvo nešto radije prihvataju sve nego da postave bilo kakvo pitanje. A pitanja mogu biti razna. Recimo. Ako je to istina, kako je moguće da kroz ljudsku istoriju nije došlo do homogenizacije pa da svi ljudi sve znaju. Logikom koja sledi iz napisanoga neminovno bi moralo doći do izjednačavanja svih znanja. Ja lično nikada se nisam probudio s novim znanjima, uvek su dolazila kao posledica uloženog rada u učenje. Drugo pitanje. Ako bi čak na jednom ostrvu svi majmuni uspeli da steknu to isto znanje kako je moguće da bez ikakvog kontakta i oni na drugom ostrvu nauče isto. Ispada da se znanje kreće u jednom smeru, samo s jednog ostrva. Dobar eksperiment bi recimo bio da majmune na jednom ostrvu naučimo jednoj stvari a majmune na drugom drugoj stvari pa da vidimo kako ide međusobna razmena. I ono najgore u celoj priči. Fantomsko prenošenje znanja mora da krši neke zakone fizike. Kako da se ne upali lampica u glavi kada to neko predloži? Treće pitanje je malo stručnije ali lako ga je postaviti. Gde su imena, prezimena, reference i sve ostalo potrebno jednom validnom naučnom radu. Rekao je neko, na nekim ostrvima, sa nekom vrstom majmuna… . Takve odrednice u startu moraju da bude sumnju. Kritičko razmišljanje nije opovrgavanje svega što se čuje ili pročita već njegovo procesuiranje kroz mentalni sistem koji ima mnogo kontrolnih tačaka koje na kraju moraju “odobriti” umu da zauzme pozitivan stav. Ako neka kontrolna tačka zakaže i ne odobrava onda imamo sumnjivu priču koju valjda dodatno proveriti pre nego što se počnemo iza nje zaklanjati i pre nego što je prihvatimo kao deo našeg korpusa znanja. Ali ljudi tako ne funkcionišu, pa oni koji ih žele zloupotrebiti imaju velike šanse za to. Takvo “nefunkcionisanje” kritičkog sistema kod ljudi otvara vrata svemu i svačemu počevši od najstarije prevare – religije do najmodernije – popularne psihologije.
