Skupovi na kojima preduzetnici javno govore o svojim neuspesima i odgovaraju na pitanja drugih privrednika osvojili su poslovni svet širom planete. Razmena takvih iskustava se retko naplaćuje, ali je veoma profitabilna. Reakcije u potpuno različitim kulturama pokazuju da iskrena ljudska emocija, čak i u vremenu kada se čini da je tehologija „pojela ljude“, može da donese više koristi preduzetništvu nego i najgenijalniji algoritam koji juri kroz mrežu.
Privrednici koji tvrde da nisu nikada doživeli neuspeh mogu se podeliti u dve grupe. U prvu spadaju oni koji to uvek ponavljaju, i takve bi trebalo zaobilaziti jer im se ne može verovati. Drugu čine privrednici koji ne žele da se prisećaju neuspeha i teško im je da ga javno priznaju, što upućuje da nisu položili ispit i trebalo bi ih poslati da ponove gradivo. Naravno da ne postoji privrednik koji se bar jednom nije našao na „suprotnoj strani uspeha“, pao, ustao, nastavio ka svom cilju ili je započeo nešto novo i izglednije. Koliko je, pak, među njima onih koji bi odmah prihvatili predlog da o svojim greškama govore pred mnoštvom ljudi i kamera i da, pri tom, svako iz publike može da im postavi bilo koje pitanje na tu temu?
Ma koliko prethodna slika možda deluje kao loše izrežiran film sa primesama sadizma i mazohizma, reč je o novom trendu da se greške u poslovanju, podjedanko kao i uspesi – javno podele sa drugima. On je naročito prisutan među novim generacijama preduzetnika, koji osnivaju startap firme u oblastima novih tehnologija i kreativne industrije. Odvija se, takođe, i u velikim kompanijama, ali u nešto diskretnijoj atmosferi razmene iskustava.
U svetu korporativnog poslovanja, naime, već dugo su prisutni mehanizmi samoanalize uz podršku spoljnih stručnjaka, s ciljem da se prepoznaju uzroci neuspeha i definišu načini za njihovo prevazilaženje. Iskustvo, međutim, pokazuje da takve analize, ma koliko bile detaljne, često su neefikasne, pa i nerelane kada je reč o preporukama. Razlog je što se greške sagledavaju uglavnom iz operativnog ugla, odnosno tehnika i procedure se pretpostavljaju čoveku. Time se izostavljaju analize šta je pojedinca navelo da donosi pogrešne odluke i koliko su na to uticale emocije izazvane načinom komunikacije i ukupnom poslovnom atmosferom.
Institut za neuspeh
Nauprot tome, u novoj preduzetničkoj kulturi se insistira upravo na takvim razmenama iskustava, koje se retko naplaćuju, ali su veoma profitabilne. Većina mladih preduzetnika, ali i onih iskusnijih, vide veliki dobitak u prilici da čuju zbog čega je neko od njihovih kolega doživeo neuspeh i da to uporede sa svojim iskustvima u razvoju preduzeća. Mlade generacije su to uvele i kao praksu, bilo da je reč o javnim okupljanjima ili neformalnim razgovorima tokom radnog dana, uz parče pice i piće u plastičnoj čaši. Veoma je zanimljivo da kada neki preduzetnik prihvati da javno govori o tome, pripadnici generacija koje sve što mogu završavaju „onlajn“, pohrliće u sale u kojima se organizuje takav skup, bilo da je to u Berlinu, Barseloni ili u Bejrutu.
Jedan moj kolega iz berlinskog startap miljea, na primer, pre dve godine je prihvatio poziv da javno govori o tome zašto nije uspeo njegov poslovni model za štednju energije, za koji se ispostavilo da ne odgovara pravilima gradske uprave. Govorio je vrlo detaljno o uzrocima neuspeha, ne štedeći, pri tom, ni sebe ni svoje partnere u poslu. Primetio sam kako prisutni u sali upijaju svaku njegovu reč. Mada mi je ta oblast malo poznata, uhvatio sam sebe kako upoređujem njegovo iskustvo sa sopstvenom idejom za novi posao. Premda se ona odnosila na potpuno drugu delatnost, shvatio sam da je ono što sam od njega čuo više uticalo na mene nego primeri i preporuke koje sam negde pročitao.
U poslednjih nekoliko godina, ovakvi skupovi se održavaju širom sveta, a najpoznatiji među njima se odigravaju pod nazivom (ovde se unapred izvinjavam čitaocima, ali nisam ja smišljao ime) – „Fuckup-Nights“. Postoje i na srpskom jeziku slični izrazi za neuspeh, tako da nije potrebno detaljnije objašnjavati zašto su organizatori tih skupova odbarali baš taj naziv, ali vredi istaći hrabrost preduzetnika koji tom prilikom vrlo otvoreno govore o svojim greškama i odgovaraju na sva pitanja. Pomenuti „serijal“ danas se održava na više od sto mesta širom sveta, a prate ga više ili manje uspešne kopije. Ipak, originalni koncept se pokazao najuspešnijim, možda zato što ga nisu smislili Amerikanci ili Nemci, već grupa mladih preduzetnika iz – Meksika.
Oni redovno komuniciraju sa svim zainteresovanima posredstvom društvenih mreža ili elektronske pošte, a pre nekoliko meseci su osnovali „The Failure Institute“, virtuelnu ustanovu koja istražuje fenomen neuspeha. Definitivno su me pridobili kada su mi pre neki dan poslali mejl u kome „ispovedaju“ u kojim sve gradovima njihov koncept nije zaživeo i šta su, po njihovom mišljenju, uzroci neuspeha. Moram da priznam da me je to više ubedilo u vrednost njihove ideje, nego bilo koja „šljašteća“ kampanja na Instragramu ili Twiteru.
Emotivni začin na hladno poslovanje
Navedeni primer dobro ilustruje zašto su njihova zamisao i način na koji je relazuju, tako dobro prihvaćeni u poslovnoj zajednici širom sveta. Suština je u kombinaciji hladnih poslovnih tema i ljudskih emocija. To potvrđuje ono što svaki preduzetnik zna iz sopstvenog iskustva – da ma koliko bio okrenut poslu, pa i opsednut njime, tu nije reč samo o finansijama i tehnologiji, već o cilju u koji se itekako ulažu emocije. Stoga, u sitacijama kada se taj cilj promaši, cena koju preduzetnik plaća prilikom „sahranjivanja“ poslovne ideje ne izražava se samo u ciframa, već mnogi od njih reaguju veoma emotivno. Pričati o tome, svakako je lakše u društvu i uz pivo, nego putem analize koja se prezentuje u „powerpoint“ formatu.
Koliko će takva, neposredna razmena iskustava zaživeti kao poslovna praksa, zavisi i od mentaliteta. U zapadnim i skandinavskim zemljama, podstiče se otvoren dijalog još od školskih dana, primenom kritike i samokritike u komunikaciji između nastavnika i učenika. U skandinavskim društvima je, stoga, potpuno normalno da zaposleni upozori svog šefa da je napravio grešku. U „južnjačkim“ kulturama, alergičnim na direktnu kritiku, tako nešto je nezamislivo, pa bi zaposleni koji iskritikuje postupak nadređenog u Grčkoj ili Turskoj, na primer, gotovo sigurno dobio otkaz.
Kada je reč o zemljama i kulturama Dalekog Istoka, ova problematika je veoma specifična. S jedne strane, među razlozima na kojima je zasnovan uspeh azijskih ekonomija je neprekidna analiza i restrukturiranje poslovnog modela. Nastojanja da se privreda stalno optimizuje naročito su prisutna u Japanu i Južnoj Koreji, a na sličnom putu je i Kina. U ovakvim kulturama, obavezan deo vaspitanja je da se bude kritičan prema sopstvenim postignućima, što važi i za korporacije i preduzetnike. S druge strane, najvažnije je da se kritika i samokritika ne sprovode javno, odnosno da se nijedna osoba lično ne oslovljava. Prema tamošnjim shvatanjima, direktna kritika pojedinca u javnosti dovodi do toga da on „gubi obraz“, što je daleko dugoročnija i veća šteta nego da se izgubi malo više vremena u osmišljavanju „strategije za kritiku“.
Zato na prvi pogled deluje neverovatno da je u takvoj tradiciji, pomenuti meksički „serijal“ o propasti preduzetničkih ideja izuzetno popularan i puni dvorane u Seulu, Pekingu, Tokiju, Bangkoku i u ostalim azijskim metropolama. Takav razvoj ohrabruje da i u visokoproduktivnim i veoma disciplinovanim privrednim okruženjima poput azijskih, gde svako ima određeno mesto, ljudski pristup i emocije mogu nešto da promene. Biće da nova generacija privrednika to radi veštije nego njihovi prethodnici, te da iskrena ljudska emocija, čak i u vremenu kada se čini da je tehologija „pojela ljude“, može da donese više koristi preduzetništvu nego i najgenijalniji algoritam koji juri kroz mrežu.
Vredi na kraju konstatovati da se ovakvi skupovi ne organizuju nigde na teritoriji bivše Jugoslavije, osim u Prištini. Razloge još nisam uspeo detaljno da proučim, ali čini mi se da ima tu još mnogo toga da se nauči.
Aleksandar Međedović, nemačko-turski privrednik srpskog porekla, koji živi i radi u Berlinu i Istanbulu
