“Ono što je veoma upečatljivo za ove predsedničke izbore je da je većina kandidata (posebno Fransoa Fijon (Francois Fillon) i Emanuel Makron (Emmanuel Macron) prilično oprezno predstavila budžetske okvire za narednih pet godina. Sigurno su naučili lekciju nakon što je Fransoa Oland (François Hollande) preterano optimistično predstavio ekonomske prognoze tokom kampanje 2012. koja je pokazala potpuno odsustvo realnosti i imala katastrofalne ekonomske posledice. U svom programu, sadašnji predsednik je očekivao da godišnji rast BDP-a od 2014. dostigne 2%, ali je to rezultiralo dostizanjem tek 0,9% između 2014. i 2016. Kada je reč o javnom deficitu, cilj je bio da se 2017. dostigne 0%, ali bi po zvaničnoj prognozi trebalo da bude oko 2,7%. Kao rezultat lošeg razumevanja ekonomske situacije, Fransoa Oland je počeo da sprovodi neadekvatnu ekonomsku politiku pre nego što je bio primoran na veliko povećanje poreza pod pritiskom Evropske komisije”, piše Kristofer Dembik, direktor makro analize Sakso banke. U nastavku prenosimo njegov integralni tekst.
Sličan negativan rezultat se očekuje i sa programom Marin le Pen. Do sada je kandidat krajnje desnice izbegavala predstavljanje detaljnog budžetskog okvira, što je jasan signal da ta stranka još nije samouverena kada je reč o ekonomskoj politici. Jedini objavljeni podaci potvrđuju poremećaj u višku optimizma koji se ne zasniva na verodostojnim činjenicama. Nacionalni front od naredne godine ima za cilj rast od 2%, a 2,5% na kraju perioda od pet godina. Prilično je teško shvatiti kako ova stranka može da postigne tako visok nivo rasta BDP-a, čak i uzimajući u obzir planiranih oko 86,5 milijardi evra potrošnje, koje bi bez uvođenja reformi mogle da poguraju privrednu aktivnost (na primer bavljenjem ključnim problemom produktivnošću). Tokom narednih pet godina, rast će verovatno biti mnogo niži jer Senat za period 2015-2021 očekuje prosečan potencijal rasta BDP-a od 1,2%.
Pored toga, nekoliko velikih izdataka nije u budžetu (kao što je smanjenje od 10% prve tri rate poreza na dohodak, smanjenje poreza na nekretnine ili povećanje dodatka za invalidnost za odrasle). Nacionalni front pokušava da odgovori na kritike naglašavajući da želi da pojača borbu protiv prevara i utaja poreza. Ovo je 2014. omogućilo francuskoj vladi vraćanje 20 milijardi evra i skoro 21 milijardu evra u 2015. Ovo je značajan iznos, ali predstavlja samo dvadeseti deo trenutne državne potrošnje. Čak i prema najoptimističnijem scenariju, to neće biti dovoljno Nacionalnom frontu da finansira sve svoje nove mere. Stoga, prema verovatnom kontekstu slabog rasta, gotovo je nemoguće je povećanje javnog deficita samo za jedan procenat u prvoj od pet godina pre nego što se smanji i 2022. dostigne 1,3% kako je planirao Nacionalni front. Ponovno spuštanje zvanične starosne granice za penzionisanje na 60 godina (naspram trenutnih 62) je socijalna mera, koja će najverovatnije najnegativnije opteretiti javnu potrošnju i mogla bi da dovede do toga da Evropska komisija protiv Francuske pokrene postupak u slučaju prevelikog deficita.
Nemoguće izmeriti ekonomski uticaj izlaska iz evro zone
Za ekonomiste, glavni problem je zapravo što je nemoguće izmeriti ekonomski efekat programa Nacionalnog fronta. I zaista, troškovi izlaska se ne mogu proceniti ekonometrijskim modelima jer se takav „crni labud“ nikada nije desio u modernoj istoriji. Međutim, ono što je sigurno, je da bi izlaz iz evrozone doveo do renominiranja nacionalnog duga u novi franak. Ovo pitanje nije toliko u vezi sa javnim dugom, koliko sa privatnim spoljnim dugom domaćinstava i preduzeća koji dostiže skoro 150% BDP-a (drugim rečima što iznosi više od javnog duga). Očigledno je da strani poverioci neće lako prihvatiti „šišanje“ i obeštećenje bezvrednim novcem, što bi trebalo da prouzrokuje brojne žalbe u međunarodnim pravnim sistemima i blokadu ulaska kapitala u zemlju.
Pored toga, izlazak neće povratiti monetarnu nezavisnost i suverenitet Francuskoj. Marin le Pen je više puta naglasila odlučnost da novi franak treba da razvije fluktuacijski opseg sličan evropskom monetarnom sistemu. Međutim, takav sistem nije imun na spekulacije. Ako tržište bude smatralo da kurs ne odražava ekonomsku situaciju u zemlji, investitori će napasti valutu, kao što je to bio slučaj sa funtom 1992. U takvim okolnostima, devalvacija novog franka od najmanje 20% je vrlo izgledna. Francuska bi se ubrzo našla u neodrživoj situaciji; više ne bi imala zaštitu ECB-a i bila bi potpuno nemoćna pred međunarodnim spekulacijama.
Konačno, čim bi se Nacionalni front suočio sa pitanjem devalvacije valute, često su naglašavali da bi omogućili povratak konkurentnosti. Stranka smatra da bi dobro rešenje bilo da ne dođe do devalvacije kao što je to bio slučaj u Portugalu i Španiji. Nesporno, Francuska ima problem pozicioniranja srednje klase, ali devalvacija valute bi samo privremeno donela dah svežine njihovoj ekonomiji (znajući da bi to bilo propraćeno povećanjem troškova uvoza, posebno za naftne proizvode, što bi imalo negativan uticaj na ekonomiju u celini). Francuska nije suočena sa brigama.
Inflatorni pritisci bi bili trenutni, ali devalvacija bi ih izvesno povećala dovodeći do značajnog povećanja potrošačkih cena. Paradoks Nacionalnog fronta je da želi da „odbrani kupovnu moć Francuza“, ali izlaskom iz evrozone oni bi upravo stvorili suprotan uticaj jer bi se zbog inflacije smanjila njihova kupovna moć.
„Protekcionizam je rešenje“
Protekcionizam nije nova tema u programu Nacionalnog fronta. U tom smislu Marin le Pen, ne greši skroz kada kaže da je ona verovatno inspirisala Donalda Trampa. Već dugi niz godina, protekcionizam se navodi kao najbolje rešenje za zaustavljanje francuske deindustrijalizacije (udeo industrije u Francuskom BDP je od 1960-ih pao sa 25% na 10%). Ono što je novo jeste da se protekcionizam takođe doživljava kao sredstvo za finansiranje socijalnih mera. Tako da ova stranka u suštini predlaže dva reforme:
• Porez na nove ugovore koje su potpisali strani radnici kako bi se finansirale naknade za nezaposlene. Takva ideja nije zaista ništa novo i nju je delilo nekoliko francuskih političkih partija (i desno i levo) kako bi se izborili sa Bolkeštajnovom direktivom i mobilnošću radne snage unutar EU. Na primer, mnogi „republikanski“ političari (desno krilo) snažno podržavaju uvođenje zakona (nazvanog „Molijerova klauzula“) kojim se radnici obavezuju da govore francuski na gradilištima ili barem da im se obezbedi prevodilac, što će automatski povećati cenu rada. Stav Nacionalnog fronta o toj temi je pogrešan iz dva velika razloga. Prvi, dolazak stranih radnika u zemlju treba posmatrati kao znak atraktivnosti ekonomije. Drugi, Francuska se suočava sa nedostatkom radne snage u mnogim sektorima. Prema MEDEF-u (Udruženje francuskih poslodavaca), skoro trećina kompanija u industrijskom sektoru se suočava sa poteškoćama pri zapošljavanju. Francuski cilj (ili greška) bio je školovanje studenata da postanu profesori, psiholozi, pa čak i ekonomisti, dok su zemlji očajnički potrebni inženjeri, IT programeri i zavarivači. Ukoliko kompanije ne pronalaze ta znanja na domaćem tržištu, sasvim je normalno da očekuju od stranaca da popune tu prazninu.
• Društveni doprinos (porez) na uvoz robe i usluga od 3% se primjenjuje na zemlje koje ne poštuju društvene standarde, kao što je Kina. Nacionalni front se nada da će ovaj porez predstavljati oko 15 milijardi evra opredeljenih za povećanje niskih plata i malih penzija. Kao što je često slučaj sa ekonomskim merama Nacionalnog fronta, takav porez pretpostavlja ponovne pregovore o trgovinskim i carinskim propisima na evropskom nivou. Pored toga, oni će imati neposredne najmanje dva negativna efekta. Zemlja koja se nađe na meti ovog poreza može da sprovede slične mere odmazde koje bi mogle da naštetete trgovinskim odnosima Francuske, pogotovo ako je reč o Kini. Sem toga, dodatni trošak ovog poreza će verovatno pasti na potrošače, de fakto smanjujući njen očekivani pozitivan uticaj na kupovnu moć radničke klase i penzionera.
Redakcija BIF
