Ne, serija La Casa de Papel nije remek-delo

Serija La Casa de Papel (Kuća od papira) je po svemu sudeći jedan od najvećih profitera globalnog karantinskog načina života proleća gospodnjeg 2020. Dok je u godinama kada se prikazala prva sezona serija stekla zavidnu bazu fanova i mogla se smatrati apsolutnim uspehom i megahitom španske TV mreže Antena 3, pravo čudo desilo se kada je prava na nastavak snimanja preuzeo Netflix  – srušeni su rekordi koje su godinama unazad držali hit serijali poput Game of Thrones, Westworld, Stranger Things, Walking Dead i ostali.

La casa de Papel online sa prevodom samo na Netflix platformi

Ukoliko još uvek to niste uradili seriju možete gledati na Netflix platformi gde ćete je pronaći po nesrećnom prevodu na engleski jezik – Money Heist. Prelaskom na Netflix La Casa de Papel je dobila nešto novo, još ono malo što joj je nedostajalo da osvoji srca gledalaca širom planete (apsolutno najgledanija serija svih vremena u SAD koja nije na engleskom jeziku). Pre svega, Netflix je sa sobom doneo dobro uigranu marketing mašineriju za stvaranje interesovanja, analiziranje ciljnih grupa i različitih kultura i agilno prilagođavanje zahtevima trenutka. Stvorena je franšiza koja je najnovija a izgleda da će neko vreme biti i glavna zlatna koka čuvene streaming platforme.

Sadržaj i tema serije Kuća od papira

Da, Kuća od papira je bukvalni prevod ovog dela koje je na engleski nesrećno prevedeno kao Money heist (Pljačka novca). Naslov je smislen jer Kuća od papira, La casa de papel, zapravo jeste državna štamparija novca. U tom smislu, ovde ne govorimo o klasičnoj pljački, jer junaci ne kradu postojeći novac već štampaju novi.

Ali, da krenemo redom sa sadržajem po sezonama, ukratko, ali sa spojlerima.

La Casa de Papel Sezona 1

U prvoj sezoni koja se sastoji od dva dela i prikazana je 2017. i 2018. na španskoj televiziji Antena 3 misteriozni profesor čiji nam motivi u startu nisu potpuno jasni okuplja grupu iskusnih ljudi na ivici zakona: pljačkaša banaka, ratnih veterana, kriminalaca, praveći idealan tim u kom svako ima svoj doprinos i svako je sa razlogom izabran. Kako bi zaštitio identitet svojih izabranika profesor je svakom dodelio kodno ime po svetskim metropolama: Tokio, Berlin, Moskva, Nairobi, Rio, Denver, Helsinki (igra ga srpski glumac Darko Perić) i Oslo. Njihov zadatak je upad u Kraljevski štampariju novca gde treba da odštampaju 2,4 milijarde evra i pobegnu. Naravno, plan nailazi na brojne komplikacije i drama ili bolje reći melodrama može da počne. Taoci se ne ponašaju kako bi otmičari želeli, mnogi od samih pljačkaša ne poštuju unapred dogovorena pravila, pa Denver u jednoj od odmaklih epizoda čak stupa u ljubavnu aferu sa taocem.

Za sve to vreme policija je već oko kovnice, a glavna inspektorka stupa u kontakt sa profesorom, pa čak i u aferu sa njegovim alter egom. Pred kraj sezone ona konačno poveže da su organizator otmičara i njen novi partner ista ličnost – ipak, odbija da ga prijavi.

Sa tri izgubljena života i više nego dva puta manje novca nego što je planirano, pljačkaši napuštaju štampariju nakon 128 sati provedenih u njoj. Inspektorka pronalazi razglednice na kojima su zapisane koordinate lokacije na Filipinima gde je profesor očekuje da mu se pridruži.

La Casa de Papel Sezona 2

Druga sezona serije (delovi 3 i 4) snimljena je u produkciji Netflixa i prikazana 2019. i 2020. godine.

Tri godine nakon pljačke Europol je uspeo da pronađe i uhapsi Ria što je motiv za novo okupljanje tima. Profesor je na osnovu starih Berlinovih planova odlučio da upadne u Banku Španije i time ucenjuje policiju kako bi oslobodila Ria. Zajedno sa Rakel, inspektorkom iz prve sezone koju sada svi znaju kao Lisabon, on okuplja stare priijatelje, ali i troje novih koji dobijaju imena: Marsej, Bogota i Palermo.

Prerušeni pljačkašu ulaze u banku, uzimaju taoce i dokopaju se zlata i državnih tajni. To je dovoljno da policija popusti i oslobodi Ria, ali policija nakon toga hapsi Lisabon nakon što je snajperom pogođena Najrobi.

Lisabon je u zatvoru, a pljačkaši se bore da sačuvaju Najrobi u životu. Tokio je preuzela komandu od Palerma koji je sada besan i pokušava da povrati vlast tako što sarađuje sa šefom obezbenja banke Gandijom koji uspeva da pobegne i stupi u komunikaciju sa policijom. Počinje igra mačke i miša kroz koju Palermo uspeva da ponovo zadobije poverenje grupe, ali Gandija puca u Najrobi kojoj ovog puta nema spasa.

Za to vreme profesor obelodanjuje u javnosti informacije da je Rio mučen u pritvoru i da je Lisabon nezakonito držana u policiji nakon čega glavna insprektorka Sijera dobija otkaz i počinje privatnu borbu protiv Profesora. Lisabon je oslobođena ali Sijera je otkrila gde se Profesor nalazi i sada ima njegov život u svojim rukama.

Mnogo toga je ostalo da visi u vazduhu tako da je jasno da se nova sezona uveliko priprema.

U čemu je tajna uspeha ove serije

Šta je tačno bilo potrebno da se dogodi da jedna serija koja čak nije snimljena na engleskom jeziku doživi ovakav planetarni uspeh?

Ukratko, ovo je ustanak malog čoveka protiv velikog sistema koji je hladan i bez empatije – uzimanje stvari u svoje ruke. Grupa od desetak ljudi na ivici zakona okupljena je od strane misterioznog vođe, njihovog organizatora i ideologa, u misiji da upadne u kovnicu novca, ali ne da bi je opljačkala već da bi izašla iz nje sa preko 2 milijarde sveže odštampanog novca.

Iako zvuči kao klišeizirani holivudski scenario La Casa de Papel svojom pričom i realizacijom te priče sa Ocean 11 dinamikom i melodramatičnošću kakvu samo španci mogu da osmisle (isti reditelj, Aleks Pina, režirao je i Seranove) stvorila autentičnu atmosferu i mnogo prostora za identifikaciju sa nekim od likova. Ta identififkacija nosi i mnogo veći potencijal od realistične – ona je identifikacija sa nečim što bismo u našim tinejdžerskim maštanjima mogli da zamislimo da ćemo jednog dana postati – buntovnici sa idejom, loši momci sa neodoljivom harizmom, junaci sa mnogo negativnih osobina u kojima na kraju uvek prevlada dobro.

Koncept je gotovo arhetipski – Robin Hud sa licem Salvadora Dalija i u crvenom kombinezonu radničke klase. Klasna podela širom planete postoji i ona je kao slon u sobi koga se veći deo vremena pravimo da ne vidimo. Dok služimo sistemu koji tu podelu produbljuje negde u sebi krijemo potrebu za buntom koju retko umemo da artikulišemo u gustom rasporedu obaveza i zadovoljstava od čega se sastoji popularna kultura i kapitalistički ritam života. Tu prazninu La Casa de Papel popunjava – mali čovek staje na crtu velikom sistemu i uspeva da ga nadigra.

U pozadini se ori Bella Ciao, himna proletera, naroda, revolt protiv velikog neprijatelja i vera u pobedu koja dolazi samo uz žrtvu i jedinstvo. Ovi lopovi nisu tu samo da bi zadovoljili svoje sebične potrebe nego da pokažu šta sve može biti i učiniti svako od nas, da granice ne postoje. A ovog puta taj neprijatelj je u sadašnjosti i vrlo je realan – to je sistem kom svi pripadamo i čijih smo nedostataka svesni. Poređenje je vrlo verovatno sasvim neumesno iz umetničkog ugla, ali kao što smo se identifikovali sa Đangom dok je u Tarantinovom filmu ispravljao deo istorijske nepravde na američkom jugu, tako se i sada identifikujemo sa organizovanom kriminalnom grupom zbog koje narod izlazi na ulice, berze doživljavaju krahove, a policijski inspektori preispituju da li se nalaze na pravoj strani u večnoj borbi dobra i zla.

La Casa de Papel ipak nije remek-delo

Popularnost nikada nije bila merilo kvaliteta pa tako moramo ipak priznati da ovoj seriji mnogo toga nedostaje da bismo mogli reći da je odlična, čak i da je dobra. Ona to jednostavno nije i razlozi su očigledni.

Već tokom prvih epizoda postaje jasno da gledamo akcioni triler u kom će preovladavati elementi telenovele. Likovi su samo delimično produbljeni koliko je potrebno za potrebe određene akcione scene ili ljubavne afere, sam koncept je iritantno nerealan, priča predvidiva, a rupe u zapletu su poput minskih polja preko kojih glumci i gledaoci zatvorenih očiju prelaze. Kad smo kod glumaca, njihov stil glume je na tragu tinejdžerskih filmova i to je nešto što mnogima može da smeta jednako koliko može i da igra na kartu nostalgije – u nekim trenucima se lako zaboravimo i samo čekamo kada će Tokio skinuti kombinezon, obući triko i ušetati na čas plesa u čuvenoj španskoj tinejdžerskoj seriji Un Paso Adelante.

Pa, da li je onda La Casa de Papel precenjena? U suštini, zapravo se i ne radi o tome. Njen uspeh je u činjenici da je pronašla zajednički jezik sa ljudima u Turskoj, na Filipinima, u Italiji, na Novom Zelandu, da je artikulisala njihov gnev protiv sistema i potrebu za novom vrstom heroja. Da li je ovde možda reč o nečemu većem od lagane zabave pokazaće vreme.  Do tada, ako nemate ništa protiv po malo pretenciozne adrenalinske zabave koja će ugrejati i vašu romantičnu stranu dok se igrate buntovnika sa daljinskim upravljačem u rukama, La Casa de Papel može biti odličan izbor.

Autor: Dušan Stojanović - kultivisise.rs