Andrej Tarkovski: Umetnost ‒ čežnja za idealom
Pre nego što se usredsredim na posebne probleme prirode filmske umetnosti, osećam da je važno da odredim svoje viđenje suštinskog smisla umetnosti uopšte. Zašto umetnost postoji? Kome je ona potrebna? U stvari, da li je zaista nekom potrebna? Ovo su pitanja postavljena ne samo od strane pesnika, već i od svakog ko ceni umetnost ‒ ili, po savremenom izrazu, sve simptomatičnijem za moderno shvatanje veze između umetnosti i publike ‒ od strane svakog „konzumenta“.
Mnogi sebi postavljaju ova pitanja, i svako ko je povezan s umetnošću daje svoje posebne odgovore. Aleksandar Blok je rekao da pesnik „stvara sklad iz haosa“…Puškin je verovao da pesnik poseduje proročki dar…Svaki umetnik se vlada po svojim sopstvenim zakonima koji, međutim, ni po čemu nisu obavezujući za druge.
U svakom slučaju jasno je da cilj celokupne umetnosti ‒ osim naravno ako nije namenjena „konzumentu“ kao komercijalna roba ‒ da samom umetniku, kao i onima oko njega, objasni zašto čovek živi, šta je smisao njegovog postojanja; da objasni ljudima razlog njihovog postojanja na ovoj planeti ‒ ili ako ne da objasni, barem da postavi pitanje.
Počinjući sa najopštijim shvatanjem, vredno je pomenuti da neosporna uloga umetnosti leži u ideji saznajnog uvida, gde se učinak izražava u vidu potresa i katarze.
Od onog trenutka kada je Eva zagrizla jabuku sa drveta saznanja, čovečanstvo je ponelo prokletstvo zbog koga mora beskonačno tragati za istinom. Najpre su, kao što znamo, Adam i Eva otkrili svoju nagost, i postideli su se. Postideli su se jer su shvatili različitost; a onda su krenuli putem uživanja u saznanju jedno drugog. To je bio početak putovanja koje nema kraja. Može se razumeti kako je dramatično izgledao ovaj trenutak za te dve duše, tek ispiljene iz stanja sušte nesvesnosti i bačene u prostranstvo zemlje, prema njima neprijateljsko i neobjašnjivo.
„U znoju lica svog zaradićeš hleb nasušni…“
Tako je čovek, „kruna prirode“ stigao na zemlju kako bi saznao zašto se ovde pojavio ili bio poslan.
Uz čovekovu pomoć i Stvoritelj saznaje samoga sebe. To je beskrajno zbivanje čiji je napredak nazvan evolucijom, i njemu je pridružen mukotrpan tok ljudske samospoznaje.
U suštini, svaki pojedinac za sebe biva iskušavan ovim zadatkom, onako kako sve više upoznaje život, svoju vlastitost, svoje ciljeve. Naravno, svaka osoba koristi zbir znanja sabranog u čovečanstvu, ali bez obzira na to raspolaganje, iskustva etičke i moralne samospoznaje su jedini ciljevi u životu svake osobe koji se uvek doživljavaju subjektivno, kao nešto za pojedinca jedinstveno i novo. Uvek se iznova čovek povezuje sa svetom, rastrzan žudnjom da postane jedno s idealom koji počiva izvan njega, i kojeg on razumeva kao neku vrstu intuitivno doživljenog Prvog principa. Nepostizivost ovog postojanja jednim, nedovoljnost čovekovog usamljenog „ja“, jeste neiscrpan izvor nezadovoljstva i bola.
I tako je umetnost, kao i nauka, sredstvo pripajanja sveta čoveku, instrument njegovog saznavanja, uključen u putanju čovekovog kretanja prema onom što nazivamo „apsolutnom istinom“.
Tu je, naravno kraj svim sličnostima između umetnosti i nauke, između dva vida ovaploćenja čovekovog stvaralačkog duha, u kojem čovek ne samo da otkriva, već i stvara. U ovom trenutku daleko je važnije primetiti razilaženje, podvajanje u principima između dva oblika saznanja: naučnog i estetskog.
Sredstvima umetnosti čovek prevladava stvarnost kroz subjektivno iskustvo. U nauci čovekovo upoznavanje sveta krči svoj put usponom preko beskonačnih stepenika, duž kojih staro znanje biva uvek uspešno zamenjivano svežim saznanjima; to se događa čestim opovrgavanjem starih otkrića novim, zarad sticanja makar i delimične, ali objektivne istine. Umetničko otkrivanje, pak, događa se svaki put kao nova, jedinstvena slika sveta, kao hijeroglif apsolutne istine. Pojavljuje se kao otkrovenje, kao trenutna, strastvena želja da se intuitivno dosegnu, uz uzdrmanost svih zakona sveta, njegova lepota i ružnoća, njegova saosećajnost i surovost, njegova bezgraničnost i ograničenost. Umetnik izražava ove bitnosti stvaranjem slike, koja je detektor apsoluta sui generis. Kroz ovu sliku je podržana svesnost o beskraju: večnosti u konačnom, duha u materiji, uobličenog u bezobličnom.
O umetnosti se može reći da je simbol sveopštosti, budući da je povezana sa apsolutnom duhovnom istinom koja je skrivena od nas u našim pozitivističkim, pragmatičnim delanjima.
Zbog zahteva uključivanja u okvire nekog naučnog sistema, pojedinac treba da obezbedi sebe logičkim načinom mišljenja, treba da postigne takvo razumevanje za koje je od samog početka potrebna posebna vrsta obrazovanja. Umetnost se obraća svakome, u nadi da će proizvesti utisak snažniji od svega doživljenog, da će postati uzrokom emocionalnog potresa i kao takva biti prihvaćena, pridobijajući ljude ne pomoću neopozivog racionalnog argumenta nego kroz duhovnu energiju kojom je umetnik ispunio delo. A pripremna disciplina koju umetnost zahteva nije naučno obrazovanje već osobena duhovna poduka.
Umetnost je rođena i utvrđuje se gde god postoji bezvremena i nezasita čežnja za duhovnim, kao idealom: takva čežnja koja i privlači ljude umetnosti. Moderna umetnost je učinila pogrešan obrt napuštanjem potrage za smislom postojanja kako bi potvrdila da je čovek samom sebi primarna vrednost. Ono što se smatra za umetnost, danas počinje da izgleda kao ekscentrično zanimanje sumnjivih karaktera koji nastoje da prikažu kako svaki lični čin poseduje suštinsku vrednost samo zato što što predstavlja jednostavan izraz samovolje. Ali u umetničkom stvaranju ličnost ne ugađa sebi; naprotiv, ličnost tada služi drugima, uzvišenim i zajedničkim idejama. Umetnik je uvek sluga koji neprestano nastoji da se oduži za dar koji mu je čudom dat. Moderni čovek, međutim, ne želi da učini nijedno posvećenje, iako je nepobitno da se istinska potvrda njegovog bića može izraziti isključivo u takvom činu. Mi postepeno zaboravljamo na tu činjenicu, i u isto vreme neminovno gubimo svako osećanje za naše ljudsko poslanje…
Kada govorimo o težnji ka lepom, o idealu kao vrhunskom cilju umetnosti, koji upravo izrasta iz potrage za idealnim, ni za trenutak ne zagovaram mišljenje da umetnost može izbeći „prljavštinu“ sveta. Naprotiv! Umetnička slika uvek je metonimija, u kojoj jedna stvar zamenjuje drugu, manje ‒ ono veće. Da bi pokazao šta je život, umetnik koristi nešto mrtvo; da bi govorio o beskonačnom, on ukazuje na konačno. Neprestano zamenjivanje…Beskrajno ne može biti sazdano iz materijalnog, ali je moguće stvoriti iluziju beskrajnog: umetničku sliku.
Skrovitost i lepota sadržani su jedno u drugom. Ovaj izvanredan paradoks, u svoj svojoj apsurdnosti samog sebe oživljuje, i u umetnosti čini celovitost u kojoj su sklad i napetost sjedinjeni. Umetnička slika čini dodirljivim jedinstvo u kojem se mnoštvo različitih činilaca prepliće i dostiže jedno pre drugog. Može se govoriti o ideji slike, i može se pokušati da se njena suština opiše rečima. Ali takav opis nikada neće biti primeren. Umetnička slika može biti stvorena i u sebi poneti osećajni naboj ‒ može biti ili prihvaćena, ili odbačena. A ništa od toga se ne može razumeti pukom racionalnom logikom. Ideja beskonačnosti ne može biti izražena rečima, pa čak se ni približno ne može opisati, ali može biti pojmljena kroz umetnost koja beskonačnost čini dodirljivom. Apsolut je dokučiv samo kroz veru i stvaralački čin.
Jedini uslovi borbe za pravo na stvaranje jesu vaš poziv, spremnost za služenje, i odbijanje kompromisa. Umetničko stvaranje zahteva od umetnika da „gorko strada“, u punom, tragičnom smislu tih reči! Zato, ako umetnost pruži u sebi utočište hijeroglifu apsolutne istine, tada će ona postati slikom sveta i ispoljiti se u delu jednom i za uvek. I ako je hladna pozitivistička predstava o svetu nalik usponu uz beskrajne stepenike, njena umetnička suprotnost sugeriše jedan neograničeni sistem sfera, od kojih je svaka savršena i u sebi ispunjena. Jedna može da dopuni ili da se suprotstavlja drugoj, ali ni pod kojim okolnostima ne mogu jedna drugu ukinuti; naprotiv, obogaćuju jedna drugu i okupljaju se u oblik jedne sveopšte obujmljujuće, nadsfere koja prerasta u večnost. Ova poetska otkrića, svako ponaosob valjano i nepromenljivo, dokazi su ljudske kadrosti da prepozna prema čijem podobiju je čovek stvoren, kao i da ovo prepoznavanje objavi.
Nadasve, velika uloga umetnosti jeste ‒ opštenje, budući da je uzajamno razumevanje ona sila koja ujedinjuje i da je duh zajedništva jedna od najvažnijih strana umetničkog stvaranja. Dela umetnosti, za razliku od naučnih, nemaju praktične ciljeve u bilo kom materijalnom smislu. Umetenost je meta-jezik, uz čiju pomoć ljudi pokušavaju da opšte jedni s drugima: razmeniti obaveštenja o sebi samima i upiti iskustva drugih. Još jednom, u tome nema ničeg zajedničkog sa nekakvom praktičnom prednošću, ali ima sa shvatanjem ideje ljubavi, čije se značenje nalazi u žrtvovanju ‒ a to je izrazita antiteza pragmatičnom učenju. Jednostavno, ne mogu da verujem da umetnik može ikad da stvara samo zbog „samoizražavanja“. Samoizražavanje je besmisleno ako nije praćeno odgovorima drugih. Stvaranje duhovnih spojeva sa drugima isključivo može biti mukotrpan proces, takav da ne uključuje praktičnu dobit: suštinski, to je čin žrtvovanja. Ali, nije li sigurno da taj čin ne može biti vredan truda ukoliko čovek čuje samo odjek vlastitog glasa?
Naravno, baš kao u umetnosti, intuicija igra ulogu i u nauci, i ona može izgledati kao zajednički sastojak u ovim, po mnogo čemu suprotnim oblicima ovladavanja stvarnošću. Ipak, uprkos velikoj važnosti u oba slučaja, intuicija kao fenomen uopšte nije istovetna u poetskom stvaranju i u naučnom istraživanju.
Jednako tome, pojam „razumevanje“ označava sasvim različite stvari u ove dve oblasti.
Razumevanje u naučnom smislu znači usaglašenost na racionalnoj, logičkoj ravni; to je intelektualni čin sličan procesu dokazivanja teoreme.
Razumevanje umetničke slike predstavlja estetsko prihvatanje lepote, na emocionalnom, ili čak nad-emocionalnom nivou.
Naučnikova intuicija, čak i kada je nalik prosvetljenju ili inspiraciji, ostaće i dalje šifra za logičku dedukciju. To znači da neće svako među raznovrsnim čitanjima stvarnosti, zasnovanim na istim raspoloživim podacima, postati pravosnažno; ostaće kao štivo sačuvano u sećanju, ali neuobličeno kao već obrađena i usvojena činjenica. To dalje znači da poznavanje zakona pripadnog izvesnoj oblasti nauke dopušta da se neka od međustanja u njenom toku saznavanja mogu preskočiti. Pa čak i ako naučno otkriće može izgledati kao ishod nadahnuća, takvo nadahnuće naučnika nema ništa zajedničko s onim kod pesnika.
Empirijskim procesom intelektualnog saznanja ne može se objasniti kako jedna umetnička slika dospeva do postojanja ‒ kako postaje jedinstvena, nedeljiva i zasnovana na ravni drugačijoj od one na kojoj počiva intelekt. Naravno, ovde je bitno pitanje i terminološke usaglašenosti.
U nauci, u trenutku otkrića, logika je zamenjena intuicijom. U umetnosti, kao i u religiji, intuicija se svodi na osvedočenje verom. A to je stanje uma, ne način mišljenja. Nauka je empirijska, dok je zamisao umetničke slika upravljana dinamikom otkrovenja. To je pitanje iznenadnih blesaka prosvetljenja ‒ poput skidanja koprene s očiju; nije u vezi sa delovima, već sa celinom, sve do beskonačnosti, do onoga što se ne poklapa sa svesnim mišljenjem.
Umetnost ne razmišlja logično, niti prilazuje logiku ponašanja; ona izražava svoj vlastiti lik vere. Ako je u nauci mogućno potkrepiti istinitost jednog slučaja i dokazati ga logično nekom oponentu, u umetnosti je nemoguće ubediti bilo koga da ste u pravu ako ga stvorene slike ostavljaju hladnim, ako ne uspeju da ga osvoje novootkrivenom istinom o svetu i čoveku ‒ ako se, u stvari, suočen s delom, on jednostavno dosađuje.
Ukoliko uzmemo Lava Tolstoja kao primer ‒ pogotovu ona dela u kojima je on posebno odlučan u potrazi za pažljivim, dobro uređenim izrazom svojih moralno nadahnutih ideja ‒ videćemo kako svaki put umetnička slika koju je stvorio kao da biva istisnuta izvan njenih vlastitih ideoloških granica; odbijajući da se smesti u okvir kojeg je autor namenio, ona u se suprotstavlja, a katkad, u poetskom smislu, čak postaje protivnikom sopstvenog logičkog sistema. Na taj način, remek-delo nastavlja da živi po svojim vlastitim zakonima, posedujući ogromnu estetsku i emotivnu udarnu moć čak i kada se ne slažemo s autorovom osnovnom namerom. Često se događa da je veliko delo rođeno iz umetnikovog napora da prevaziđe sopstvene slabosti; ne, dakle, da ih odstrani, već da se delo rodi uprkos njima.
Umetnik nam otkriva svoj svet i prisiljava nas da mu verujemo ili ga, pak, odbijemo kao nešto beznačajno i neubedljivo. U stvaranju slike on podređuje svoju misao, koja time postaje neznatna u poređenju s emotivnom primljenom slikom sveta, koja se u njemu pojavljuje sa snagom otkrovenja. Jer, misao je sažeta, ona je izvod, dok je slika apsolutna. U slučaju nekog ko je duhovno prijemčiv, moguće je govoriti o izvesnoj analogiji između potresa izazvanog umetničkim delom i onog koji potiče iz čistog religioznog iskustva. Umetnost nadilazi sve duševno, oblikujući vlastito duhovno ustrojstvo.
Pesnik poseduje maštu i psihologiju deteta, pa su njegovi utisci o svetu neposredni, ma kako bila duboka njegova ideja o istom svetu. Naravno, i o detetu se može reći da je filozof, ali samo u vrlo relativnom smislu. Tako umetnost prkosi filozofskom poimanju. Pesnik ne koristi „opis“ sveta; on sam učestvuje u njegovom stvaranju.
Samo kad je osoba voljna i sposobna da veruje umetnikovom delu, da veruje i u njegovog tvorca, može biti dovoljno osetljiva i kadra da prihvati umetnost. Ali kako je ponekad teško prekoračiti prag nerazumevanja koji nas odseca od emotivne, poetske slike! Upravo na isti način, za istinsku veru u Boga, ili čak samo da bi mogla osetiti potrebu za takvom verom, osoba mora posedovati izvesnu dubinu duše, moćan duhovni potencijal.
U vezi s ovim, razgovor između Stavrogina i Šatova u Zlim dusima Dostojevskog nameće se prisećanju:
Samo sam želeo da znam ‒ da li ti lično veruješ u Boga ili ne?“ Nikolaj Vsevolodovič ga (to jest Šatova ‒ A. T.) je ozbiljno pogledao.
„Verujem u Rusiju i rusko Pravoslavlje… Verujem u telo Hristovo…Verujem da će se Drugi Dolazak dogoditi u Rusiji… Verujem…“ Šatov poče pištati u očajanju.
„A u Boga? U Boga?“
„Ja… Ja ću verovati u Boga.“
Šta ovom dodati? Ovo je sjajan uvid u smušeno stanje duše, u njeno propadanje i neprimerenost, koji danas postaju sve učestaliji sindrom kod modernog čoveka, sindrom koji se može dijagnostikovati kao duhovna nemoć.
Lepota je skrivena od očiju onih koji ne tragaju za istinom, za koje je ona nešto nepoželjno. Ali duboko pomanjkanje duhovnosti tih ljudi koji vide umetnost i osuđuju je, činjenica da oni niti su voljni niti spremni da razmotre značenje i cilj njihovog postojanja u bilo kom višem smislu, često je prikrivena prostački uprošćenim kreštanjem: „Ne sviđa mi se!“, „To je dosadno!“ Nije, međutim, stvar u tome da se s nekim ubeđuje; pre je to nalik na izgled čoveka rođenog slepog kome se govori o dugi. On jednostavno ostaje gluv na bol kome se podvrgava umetnik kako bi sa drugima delio istinu koju je dosegao.
Ali, šta je istina? Mislim da je jedan od najžalosnijih simptoma našeg vremena potpuna razrušenost u ljudskoj svesti što prati osvešćeno osećaj za lepo. Moderna masovna kultura, namenjena „konzumentu“, civilizaciji izveštačenosti, obogaljuje ljudske duše, postavljajući prepreke između čoveka i bitnih pitanja njegovog postojanja, njegove svesti o sebi kao duhovnom biću. Ali umetnik ne može ostati gluv na pozive istine, on sam određuje svoju stvaralačku volju; uređuje je, kako bi mu omogućila da prenese svoju veru drugima. Umetnik koji nema vere je kao slikar koji je rođen slep.
Pogrešno je govoriti o umetnikovom „traganju“ za temom. U stvari, tema sazreva u njemu kao plod, i jednom počinje da zahteva izraz. To je nalik porađanju... Pesnik nema čime da se ponosi: on ne vlada okolnostima, već služi. Stvaralački rad je za njega jedini mogući način postojanja, i svako njegovo delo je postupak za koji više nema snage da ga poništi. Da bi on bio svestan kako je sled tih postupaka obavezan i ispravan, da on počiva u prirodi stvari, on mora imati veru u svoju ideju, jer samo vera održava u spojenosti sistem slika (čitaj: sistem života).
A šta su trenuci prosvetljenja, ako ne trenutno doživljena istina?
Smisao religiozne istine je nada. Filozofija traži istinu, određujući smisao ljudskog delovanja, granice ljudskog razuma, smisao postojanja, čak i onda kad filozof okonča napor sa zaključkom da je postojanje besmisleno a sav ljudski trud – uzaludan.
Uloga dodeljena umetnosti nije, kao što se često smatra, da širi ideje, razvija misli, da služi kao primer . Cilj umetnosti je da pripremi čoveka za smrt, da preore i izbrazda njegovu dušu, učinivši ga sposobnim za okretanje dobru.
Dodirnuta remek-delom, osoba počinje da osluškuje u sebi isti onaj poziv istine koji je potakao umetnika na stvaralački čin. Kada je uspostavljena veza između dela i njegovog uživaoca, sledeće iskustvo je sublimna, očišćujuća trauma. Unutar te aure koja ujedinjuje remek-dela i publiku, najbolje strane naših duša izlaze na videlo. U tim trenucima sebe otkrivamo i uviđamo bezdanu dubinu naših moći, kao i najdalje domete naših osećanja.
Preveo Vladan Dobrivojević
