Ejmi Bič Čejni – pijanista i kompozitor
Ejmi Bič je svoj talenat za muziku, pokazala vrlo rano. Kako je njena majka bila vrlo muzikalna i stalno joj pevala, do svoje navršene prve godine, Ejmi je naučila da peva 40 pesmica. Sa dve godine je mogla da improvizuje prateću melodiju za bilo koju pesmu koju bi njena majka otpevala. Sa pet je uspevala da komponuje jednostavnije valcere.
U filmovima čija se radnja odvija u XIX veku, često možete videti kako mlada dama u raskošnoj haljini, na balu ili poselu, graciozno seda za klavir i ljupko prebirući po dirkama, interpretira nekoliko popularnih pesmica, a na oduševljenje prisutnih. Devojke iz bogatijih porodica imale su obavezne časove klavira, latinskog i starogrčkog jezika.
Od njih se očekivalo da svojom veštinom na muzičkom instrumentu doprinesu raspoloženju na raznoraznim zabavama, možda čak i privuku pažnju i tako sebi obezbede udaju. Ponekad, mlada dama bi osim popularnih romansi odsvirala i neku zahtevniju partituru Mocarta, Baha... Da li je neka od njih bila priznat pijanista? Da li je ikada neka od njih odsvirala delo žene kompozitora? Da li su se žene u XVII, XVIII, XIX veku uopšte bavile komponovanjem? Kako to da ja poznajem imena svih značajnijih, pa i onih manje poznatih, ali meni dragih kompozitora klasične muzike, ali da ne mogu da se setim nijednog ženskog imena među njima. Možda žene nisu volele da se bave komponovanjem? Možda nisu to radile dovoljno kvalitetno? A možda komponovanje nije bilo društveno prihvaćeno zanimanje za jednu ženu? Da, u periodu, XVIII, XIX veka, gospođice su se u viđenijim kućama, obrazovale, svirale klavir, pevale solfeđo. Neke od njih su bile vrsni pijanisti, u rangu najboljih pijanista svog vremena, ali sve to nikad nije izlazilo iz okvira kućnih posela. Neke od njih su osećale potrebu da se dodatno izraze, pa su se bavile i komponovanjem. Razlog zbog koga se ne mogu setiti imena nijedne žene kompozitora iz ovog vremenskog perioda, leži u načinu organizovanja tadašnjeg društva. Mesto, uloga i način ponašanja, kako žena, tako i muškaraca, bio je jasno određen. Žena je odgajana za ulogu supruge i majke. Od žena se nije očekivalo da zarađuju, pa u skladu sa tim, nije ni bilo potrebno da ovladaju nekom veštinom, niti da se kvalitetno bave nekim poslom. Na žensku osobu koja bi na turnejama izvodila partiture ili se na kraju izvođenja opere, poklonila publici kao autor, ne bi se u to vreme gledalo sa odobravanjem.
No, talenat i potreba za iskazivanjem, uvek su jači od raznih ograda. Tako, nekoliko imena ženskih kompozitora se izdvaja u XIX veku, a među njima i jedna osoba sa najkarakterističnijom biografijom – Ejmi Bič Čejni.
Ejmi Marsi Bič Čejni rođena je 1867. godine u Henikeru u Nju Hempširu. Njena porodica se 1871. seli za Boston. Godine 1885. udaje se za doktora Henrija Harisa Obrija Biča, cenjenog lokalnog doktora, 24 godina starijeg od nje. Brak traje do do smrti njenog muža, 1910. godine.
Ejmi Bič je svoj talenat za muziku, pokazala vrlo rano. Kako je njena majka bila vrlo muzikalna i stalno joj pevala, do svoje navršene prve godine, Ejmi je naučila da peva 40 pesmica. Sa dve godine je mogla da improvizuje prateću melodiju za bilo koju pesmu koju bi njena majka otpevala. Sa pet je uspevala da komponuje jednostavnije valcere. Sa šest godina je majka počela da joj daje časove klavira, a sa sedam je već na resitalima izvodila dela Hendla, Betovena, Šopena, kao i svoje kompozicije. Kada se porodica preselila u Boston, stručnjaci su, zbog neverovatnog talenta, savetovali da roditelji Ejmi upišu na Evropski konzervatorij, no roditelji su se opredelili da časove klavira Ejmi pohađa kod kuće, da bi je lakše „držali na oku‟. Profesori su joj bili: Ernst Perabo i Karl Berman, koji je bio učenik Franca Lista. Sa 14 godina dobija časove harmonije od profesora Džunijusa Velča Hilla. Kompozicije koje su bile prvi pokušaji nekih kasnje poznatih autora, poslužile su Ejmi da, proučavajući ih, shvati osnove komponovanja. Recimo Bahova kompozicija „Dobro naštimovan klavir‟ je poslužila da Ejmi samu sebe obrazuje u oblasti komponovanja.
Debi koncert održala je 1883. u Bostonu, svirajući: Šopenov „Rondo‟ u e-molu i „Koncert u g-molu‟ Ignaza Mošelesova. Izvela je još nekoliko koncerta 1883–1885. kao solista sa Bostonskim simfonijskim orkestrom, pre nego što se udala, kada njena karijera pijaniste pestaje. Porodični kompromis je postignut tako što joj muž odobrava da se bavi komponovanjem, a da klavir sme da svira samo na okupljanjima vezanim za dobrotvorni rad.
Dok je bila u braku, Ejmi je 1892. komponovala „Misu u e-duru‟, Op. 5, izvedenu od strane Društva Hendla i Hajdna zajedno sa Bostonskim simfonijskim orkestrom. Zatim, Simfonijsko društvo Njujorka izvodi ariju „Eilende Wolken‟, inspirisanu Šilerovom „Marijom Stjuart‟, komponovanu namenski za alt-solistkinju, gospođu Karlu Alves. „Festival Jubilate‟ Op.17 je kompozicija za hor i orkestar, izvedena premijerno 1893, komponovana specijalno za Svetsku izložbu u Čikagu. Za ove orkestre, to je bilo prvi put da izvode delo žene – kompozitora. 1896. Američki orkestar u prostorijama Bostonskog simfonijskog orkestra izvodi „Galsku simfoniju‟ (Simfonija u e-molu) – prvu simfonija koju je komponovala amerikanka, a prvu simfoniju koju je komponovala žena a koju je izveo ovaj orkestar. Kompozicije iz kasnih 1890-tih su: „Sonata u a-molu za violinu i klavir‟, koju je sama premijerno izvela zajedno sa Francom Knajselom kao i „Kvintet za klavir i gudače‟ (Op. 67).
Posle smrti svog supruga, Ejmi odlazi u Evropu, gde se vraća koncertiranju. Zbog izbijanja rata, 1914. godine vraća se u SAD. 1915. godine napisala je knjigu „Deset zapovesti za mlade kompozitore‟, u kojoj objašnjava principe u oblasti komponovanja, koje je sama postavila. Od 1921, svako leto provodi u u Makdovelovoj koloniji, Pitsburg (Nju Hempšir). Seli se u Njujork, gde postaje zvanični kompozitor episkopejske Crkve Svetog Bartolomeja. Učestvujući u radu nekoliko različitih organizacija, na primer u „Društvu američkih žena kompozitora‟, trudila se da olakša položaj mladih umetnika. Napisala je 1932. kamernu operu u 1 činu „Kabildo‟. Godine 1938. komponuje „Klavirski trio‟ (Op. 150) za dva klavira i violinu. Komponovala je preko 300 dela od toga oko 128 pesama. Od pesama se izdvajaju popularne: „Ekstaza‟, „Ljubav ali na samo jedan dan‟, „Proleće‟, sve inspirisane Robert Brauningovom poezijom. Ejmi je bila pobornik stvaranja američke narodne muzike pod uticajem muzike američkih indijanaca, Amerikanaca afričkog porekla i Eskima sa Aljaske. Usled bolesti povukla se sa profesionalne scene 1940. Umrla je u Njujorku 1944.
Ejmi je poznata kao prva žena koja se izborila za svoje mesto kao kompozitor. Međutim, muzički kritičari smatraju da ovaj kuriozitet nepravedno zasenjuje pravu veličinu i kvalitet Ejminih kompozicija. Ona je bila poznata kao prva žena kompozitor, ali se i svojim stavom i ponašanjem trudila da podrži mlade umetnike, tako da je i svojim testamentom zaveštala novac Makdovelovoj koloniji. Ejmi je ne samo rečima, već i na delu ohrabrivala i podržavala napore mladih umetnika. Njena biografija je primer kako formalno obrazovanje ne igra veliku ulogu ukoliko se osoba sama dodatno ne potrudi da nadogradi svoj talenat i znanje.
U bilo kom veku, na svim meridijanima, u svakom društvenom uređenju, bilo je i biće zabranjivano i popreko gledano na iskazivanje talenta. Neko je nepodoban zbog pola, godina, kulturoloških predrasuda. I danas, čovek ponekad mora da krene stopama Ejmi Bič da bi se izborio za svoje mesto pod suncem.
Autor: Marina Krstić, bulevarumetnosti
