Umetnost Dejvida Bouvija duboko je utkana u kulturni kod svih ljudi koji su sa njegovim stvaralaštvom, u nekom trenutku, došli u dodir. Odavno je postao obavezna lektira, blešteće nebesko telo umetničke galaksije, zvezdana prašina koja će se rasipati još dugo posle fizičkog odlaska.
Piše: Branislav Zukić
Zahvaljujući njemu heterohromija je bila jedna od stranih reči koju smo dosta rano naučili, jer je bio fenomen o kome smo želeli znati sve što nam je dostupno (uključujući i podatak o posledicama školske tuče na boju njegovih očiju). Zajedno sa filmskim genijem Kristoferom Nolanom, pre deset godina, u filmu “Prestiž”, spektakularno je dočarao ingenioznost i mističnost Nikole Tesle. Pojavio se, u epizodnoj ulozi, na kratko (ali kako!) i u remek-delu svoga imenjaka Linča, TV seriji “Tvin Piks”. Dejvid Bouvi je bio, jeste i ostaće neponovljiva figura u istoriji moderne kulture. Stvarao je nove pravce, diktirao trendove, neprestano utičući na armiju mladih i nepoznatih izvođača od kojih su kasnije nastajala velika muzička imena (pomenimo samo Kurta Kobejna kao primer).
Eksperimentisao je sa gotovo svim muzičkim pravcima, sa lakoćom izvodio planetarne hitove, svojim alter-egom dobrano uznemiravao okoštali muzički establišment. O tome koliko je Ziggy Stardust uspešno osmišljen projekat najbolje svedoči podatak da se ovaj pseudonim, čak i više od četrdeset godina posle nastanka, automatski i bez razmišljanja vezuje za svoga tvorca. Kakvim god muzičkim pravcem bio okupiran, Bouvi je bio u stanju postaviti standarde - volj’ vam glam rock, volj’ psihodelični folk, elektronska muzika, soul, R&B ili pak čisti pop ili rock. Osim što je bio vanserijski muzičar, bio je i sjajan kompozitor, izuzetan producent i aranžer te odličan glumac.
Upravo zbog neverovatne žanrovske raznolikosti (nezabeležene pre njega) teško je odlučiti se za omiljeni period u Bouvijevoj karijeri ili, zaludnog li posla - najdražu pesmu. Svako od nas će izdvojiti nešto što će biti uslovljeno i subjektivnim faktorima, koji sa muzičkim kvalitetima često ne moraju imati previše veze. Autor ovih redova oduvek je gubio kontrolu nad sobom čim čuje A6 sa albuma “Diamond dogs” iz 1974. godine - “Rebel, Rebel”, pocupkivao kao šiparica uz “Under pressure”, ili osećao neobjašnjivu dozu spokoja već uz prve taktove predivne “Heroes”...
Umetnost Dejvida Bouvija duboko je utkana u kulturni kod svih ljudi koji su sa njegovim stvaralaštvom, u nekom trenutku, došli u dodir. Odavno je postao obavezna lektira, blešteće nebesko telo umetničke galaksije, zvezdana prašina koja će se rasipati još dugo posle fizičkog odlaska. Čak i taj odlazak, kao i cela njegova karijera, bio je u velikom stilu - javnost je za osamnaestomesečnu borbu sa rakom saznala tek pošto je Bouvi bitku izgubio. Za to vreme, on je snimao album, ne želeći da nas opterećuje efemernošću poput moguće smrti. U saopštenju za javnost objavljenom na dan Bouvijeve smrti poziva se na nešto što je u surovom i nemilosrdnom web svetu na početku XXI stoleća odavno zaboravljeno - pravo na privatnost u tugovanju. Čak i u trenucima napuštanja ovog sveta, Dejvid Bouvi postavlja nedostižne standarde. Vest o njegovoj smrti neuopredivo je značajnija od bilo koje druge informacije.
Vratimo se, na kraju ovog kratkog osvrta, u doba najljućih dial-up konekcija. Evo i zašto - u to doba moji prijatelji i ja kvalitet internet konekcije merili smo na samo jedan način - brzinom otvaranja zvanične internet prezentacije Dejvid Bouvija, koja je tada bila celu deceniju ispred svih ostalih. Njegova internet prezentacija može se posmatrati i kao metafora kompletne umetničke karijere - najpouzdaniji benchmark, paradigma uz čiju smo pomoć objektivno mogli izmeriti druge, slične pojave. Jer, da se ne lažemo, oduvek je tako bilo - postojao, sa jedne strane, Dawid Bowie i - nasuprot njemu - svi ostali.
Izvor: kontrapress
