Tokom života, pijanistkinja Marija Venjaminova Judina (1899-1970) bila je čuvena u svojoj zemlji – SSSR-u – ali gotovo nepoznata na Zapadu, ne računajući poklonike pijanizma.
Piše: Mirjana Ognjanović
Danas je smatraju za jednog od najvećih izvođača Bahove muzike i vodeću pijanistkinju 20. veka. Slani pijanista Svjatoslav Rihter, mlađi od nje petnaestak godina, ovako je svojevremeno opisao:
,,Za vreme rata, svirala je isključivo Baha i tu nije bilo pregovaranja. Kada bi je upitali zašto svira samo Baha, i to tako snažno, ona je odgovarala da to čini zato što svuda besni rat. Čudesno obdarena, bia je krajnje osobena, ekstravagantna. Svaki put kada bi izlazila na podijum, činilo se kao da se nju obružio snažni pljusak. Pre nego što bi počela da svira, prekrstila bi se. U Sovjetskom Savezu, to je bilo nezamislivo. Publika je volela zbog te neustrašivosti…”
Marija Judina rođena je u jevrejskoj porodici seoskog lekara u gradiću Nevelju, 9. septembra 1899. godine. U trinaestoj, upisala je petrogradski Konzervatorijum. Njene kolege bile su Dmitrij Šostaković i Vladimir Sofronicki. Posle briljantno završenih studija 1923. godine, pozvana je da predaje na istom konzervatorijumu. Svi su joj se divili. Ali, zbog neskrivenog protivljenja režimu, pevanja u crkvenom horu i pohađanja časova telogije, bila je izbačena. Naime, još u devetnaestoj je prešla u pravoslavnu veru.
Judina se preselila u Moskvu gde je živela u bedi do kraja života. Ipak, bila je predana sviranju, molitvi i dobrotvornom radu. Najbolji prijatelji Marije Venjaminove bili su Ana Ahmatova, Dmitrij Šostakovič, Boris Pasternak. Navodno, ona je prva pročitala radnu verziju Doktora Živaga. Ostala je nesvakidašnji primer kako se, bez političke zaštite, ličnom odvažnošću umetnik može otrgnuti iz jezivih stega totalitarizma. Uvek obučena u crnu haljinu nalik mantiji, Judina je otvoreno iskazivala verska ubeđenja. I što je najvažnije, vrhunski svirala. To joj je izgleda i spasilo život. Evo i kako.
Prema priči koje je prešla u legendu, jedne zimske noći 1943. godine, Staljin je na radiju slušao prenos muzičkog koncerta dvorane. Prenošenje ,,živih“ koncerata bio je običaj, kako bi se svetu stavilo do znanja da je u Moskvi sve u redu. Mocartov klavirski koncert u A-duru svirala je Marija Judina. Ma kako to nestvarno bilo, muzika koju je čuo, dirnula je diktatora na poseban način. Naredio je da mu smesta, već sledećeg dana, donesu ploču upravo te neposlušne umetnice. Na žalost, to je bio neizvodljivo: gramofonska ploča Marije Judine nije postojala.
Terabalo bi samo zamisliti užas koji je među Staljinovim saradnicima izazvao muzički hir surovog vladara. Kada je komunistički vođa izrazio želju da ponovo čuje Judinu i ,,njenog” Mocarta, digla se neviđena uzbuna. Po umetnicu su ponovo došli u gluvo doba noći. Automobil se zaustavio ispred njene kuće i bunovnu su je poveli u tonski studio. Slično je bilo i sa članoviima orkestra. Svim muzičarima ruke su se tresle od straha. Da li će se Staljinu dopasti njihovo sviranje? Ili će završiti u logoru? Jedino je Marija Judina izgledala smirno i čak ravnodušno. Položila je svoje velike i snažne šake na klavirske dirke i počela da svira. Njeni prsti podsećali na orlovske kandže, govorio je često obožavalac Dmitrij Šostakovič. Bilo kako bilo, trojica dirigenata te noći pokušali su da postignu ono što su mislili da je vrhunsko tumačenje koje bi se dopalo Staljinu. Dvojica su u nervnom rastrojstvu napustila snimanje i pobegla. Tek je treći uspeo.
Kada je čuo snimak, kaže dalje ista priča, Josif Visarionovič, briznuo je uplač. Plakao je tokom prvog i drugog stava slavnog Koncerta. Upravo je ploča Marije Judine koja svira Mocartov A-dur koncert bila ona koja je puštana Staljinu dok je ležao na samrti.
Za kraj i činjenica. Istog dana kada je dobio Judininu gramofonsku ploču, Staljin je uputio Mariji Judini pozamašnu svotu novaca kao nagradu za visoki umetnički domet. Ona mu je napisala neobično pismo zahvalnosti koje se i danas čuva. U njemu je između ostalog stoji i ovo:
,,Hvala Vam Josife Visarionoviču. Sav novac sam dala Crkvi. Moliću se za Vas noć i dan kako bi Vam dobri Bog čija je milost bezgranična, oprostio za sva zlodela koje ste počinili svom rođenom narodu…”
Uvrena da će Staljin razumeti i pravilno shvatiti pismo koje mu je uputila, Marija Venjaminova nije hajala za posledice. Izgleda da nije očekivala da će biti kažnjena. Tako je i bilo. ,,Tokom života ništa nam zapravo ne pripada,“, napisala je pijanistkinja. ,,Okruženi smo samo simbolima. Za mene postoje samo dve zvezde – Bog i muzika“. Umrla je 1970. godine ostavivši dug za iznajmljivanje klavira. Jer, slavna pijanistkinja nije imala svoj klavir.
Izvor: City Magazine
