Još je Montenj pisao o čudnom plesu koji je video u Augsburgu, skandaloznom i bezbožničkom walleru i spineru u kom su plesači toliko pripijeni jedno uz drugo da se, zamislite, dodiruju obrazima
tekst: Aleksandar Šurbatović
Sličnu sablazan izazvaće tango kada iz dima buenosajreskih bordela bude krenuo da osvaja svet početkom XX veka. Ko bi ikada mogao pretpostaviti da će seljački ples iz tradicionalno konzervativnih zabiti Bavarije i Tirola ubrzo osvojiti evropske dvorove i tako posejati seme seksualne revolucije čije plodove i danas uživamo.
Menuet će postati tako prevaziđen.
Najednom, balovi su postali mesto na kom ste mogli da dodirnete i osetite celo telo svog plesnog partnera, ne kršeći ni jednu jedinu normu primerenog ponašanja, i da pritom zadržite svoj dobar glas dame ili gospodina. Balovi veći od života postaće neizostavni sastojak velikih romana tog vremena, a Ana Karenjina će zaneti čitav svet svojom čuvenom crnom haljinom (opšivenom venecijanskom čipkom, razgolićenih ramena i utegnutih grudi koje kao da su bili izvajani od slonove kosti) upravo na jednom takvom balu koji je neizostavno podrazumevao raskalašni valcer kao muzičku podlogu prizora koji će definitivno ustoličiti roman na pijedastal književnih žanrova.
I više nije bilo bitno da li ćete u 3/4 taktu igrati tzv. „oklevajući” valcer sa zastajanjem na prvom taktu ili onaj progresivni „zapadni” u kom se plesači kreću nasuprot smera kazaljki na satu, bez zastajanja i sa mnogo više rotacije, skoro kao u transu. Nema puno poznatih slučajeva koji svedoče o tome da su se plesači u tom ludom balskom saobraćaju sudarali, iako im je trebalo mnogo prostora i brzine. Postojala je neka dominantna matematika u tom plesu koja je takođe vladala i na onom metafizičkom nivou, zbog čega ga i danas smatraju najgracioznijim od svih plesova.
Kod muzickih connoisseura, posebno kompozitora, na valcer se oduvek gledalo s blagim podsmehom i nipodaštavanjem. Vični kompozitori su mogli za par sati da ga iskomponuju, i vrlo često, upravo zbog matematičke prirode valcera, smatrali su to poprilično jednostavnim zadatkom. Čajkovski, Šopen, Hačuturijan, Doga, Nino Rota, svi su oni besprekorno vladali umećem komponovanja valcera, a muzička dinastija Štraus, na čelu sa Johanom Štrausom II, postala je sinonim ovog plesnog i muzičkog pravca. Iako je „Na lepom plavom Dunavu” bez sumnje najpoznatiji, iznenadiće vas da većina muzičkih stručnjaka za najlepši smatra „Valcer br. 2” velikog Dmitrija Šostakoviča. Nema se šta dodati ovom savršenom skladu, ultimativnoj geometriji duha i tela koju još dugo vremena neće moći niko da nadvisi.
Nijedan muzički izraz nije mogao tako precizno da iskaže joie de vivre, onaj preobilni osećaj zadovoljstva jednostavnom činjenicom postojanja, dugo potiskivani hedonizam ljudske duše koja u čulima polako počinje da nalazi saveznika, a ne ljutog neprijatelja, kako je to srednjovekovna hrišćanska tradicija nametala. Valcer je podario neophodnu gracioznost čulnim potrebama i tako u velikom stilu odškrinuo vrata modernog doba, a možda ujedno otvorio pandorinu kutiju zadovoljstava čije breme može lako da postane nepodnošljivo.
