Feliks Mendelson (nem. Felix Mendelssohn; Hamburg, 3. februara 1809 – Lajpcig, 4. novembra 1847) je bio nemački kompozitor ranog romantizma. Njegova dela uključuju simfonije, koncerte, oratorijume, klavirsku i kamernu muziku.
Feliks Mendelson (nem. Felix Mendelssohn; Hamburg, 3. februara 1809 – Lajpcig, 4. novembra 1847) je bio nemački kompozitor ranog romantizma. Njegova dela uključuju simfonije, koncerte, oratorijume, klavirsku i kamernu muziku. Nakon dugog perioda relativnog klevetanja zbog promene muzičkih ukusa i antisemitizma u kasnom 19. i ranom 20. veku, njegova stvaralačka originalnost se prepoznaje i ponovo vrednuje i on je danas među najpopularnijim kompozitorima romantizma.
Život
Feliks Mendelson je rođen u Hamburgu kao sin Abrahama Mendelsona Bartoldija, bankara i sina Mozesa Mendelsona, i Lee Salomon, pripadnice porodice Icig i sestre Jakoba Salomona Bartoldija.
Abraham je nastojao da se odrekne jevrejske vere; njegova deca su isprva vaspitavana bez verskog obrazovanja i kršteni su kao luterani 1816. godine (tada je Feliks dobio dodatno ime Jakob Ludvig). Ime Bartoldi je prihvaćeno na sugestiju Leinog brata Jakoba, koji je stekao pravo na to ime i usvojio ga kao vlastitio prezime. Kasnije u jednom pismu Feliksu, Abraham je objasnio da ova odluka predstavlja odlučan prekid sa tradicijom njegovog oca Mozesa: 'Nema hrišćanskog Mendelsona gde ima jevrejskog Konfučija'. Iako je Feliks nastavio da se potpisuje kao 'Mendelson Bartoldi' uprkos očevim naredbama, izgleda da se nije ustručavao da koristi samo 'Mendelson'.
Porodica se preselila u Berlin 1812. godine. Abraham i Lea Mendelson nastojali su da Feliksu, njegovom bratu Paulu i sestrama Fani i Rebeka pruže najbolje moguće obrazovanje. Njegova sestra Fani Mendelson (kasnije Fani Hensel) postala je poznata pijanistkinja i amaterski kompozitor; isprva je Abraham mislio je ona muzikalnija od brata. U to vreme, međutim, nije se smatralo prikladnim za ženu da ima muzičku karijeru, tako da je Fani ostala amaterski muzičar.
Mendelson se često smatra najvećim muzičkim vunderkindom nakon Volfganga Amadeusa Mocarta. Prve časove klavira davala mu je majka. U sedmoj godini podučavala ga je Mari Bigot u Parizu. Od 1817. godine studirao je kompoziciju kod Karla Fridriha Celtera u Berlinu. Prvi javni koncertni nastup je verovatno imao u devetoj godini, kada je učestvovao na koncertu kamerne muzike. Kao dete bio je plodan kompozitor i u trinaestoj godini je napisao prvo objavljeno delo, klavirski kvartet. Celter je upoznao Mendelsona sa svojim prijateljem, ostarelim Geteom. Kasnije mu je časove držao kompozitor i klavirski virtuoz Ignjac Mošeles, koji je u svojim dnevnicima priznao da nije morao puno da ga podučava. Mošeles i Mendelson su postali bliski saradnici i prijatelji.
Pored muzike, Mendelsonovo obrazovanje uključivalo je umetnost, književnost, jezike i filozofiju. Bio je vešt u crtanju olovkom i slikanju akvarela, mogao je da govori (pored maternjeg nemačkog) engleski, italijanski i latinski i bio je zainteresovan za klasičnu književnost.
U doba adolescencije, njegova dela je izvodio privatni kućni orkestar za saradnike njegovih bogatih roditelja iz redova intelektualne elite Berlina. Mendelson je napisao 12 gudačkih simfonija između dvanaeste i četrnaeste godine. Ta dela su ignorisaona gotovo jedan vek, ali se danas povremeno mogu čuti na koncertnom repertoaru. Godine 1824, dok je još imao 15 godina, napisao je svoju prvu simfoniju za ceo orkestar (u ce-molu, op. 11). U šesnaestoj godini naspisao je Gudački oktet u Es-duru, prvo delo koje pokazuje punu snagu njegove genijalnosti. Gudački oktet i njegova uvertira na Šekspirovu dramu San letnje noći, koju je napisao godinu dana kasnije, njegova su najpoznatija rana dela. (Napisao je muziku za dramu 16 godina kasnije, uključujući i poznati Svadbeni marš). Godine 1827. izvedena je njegova opera Die Hochzeit des Camacho. Fijasko opere ga je odvratio da se ponovo oproba u ovom žanru; kasnije je jedno vreme tokom četrdesetih godina eksperimentisao sa libretom Eugena Skribea zasnovanog na Šekspirovoj Oluji, ali ga je odbacio kao neprikladnog.
Od 1826. do 1829. godine Mendelson je studirao na Berlinskom univerzitetu, gde je prisustvovao Hegelovim predavanjima o estetici, Gansovim o istoriji i Riterovim o geografiji.
Godine 1829. Medelson je prvi put posetio Britaniju, gde ga je Mošeles, koji se već nastanio u Londonu, uveo u uticajne muzičke krugove. Imao je ogroman uspeh; dirigovao je svojom Prvom simfonijom i svirao na javnim i privatnim koncertima. U leto je posetio Edinburg i postao je prijatelj kompozitora Džona Tomsona. Prilikom narednih poseta upoznao je kraljicu Viktoriju i njenog supruga princa Alberta, koji su se divili njegovoj muzici. Posete Britaniji su ga inspirisale da napiše dva čuvena dela, uvertiru Hebridi i Škotsku simfoniju (Treća simfonija). Njegov oratorijum Ilija premijerno je izveden u Birmingemu na Muzičkom trijenalu 26. avgusta 1846.
Nakon Celterove smrti, postojali su izgledi da Mendelson postane dirigent Berlinske muzičke akademije sa kojom je oživeo Bahovu Pasiju po Mateju (vidi dole). Međutim, na to mesto je postavljen Karl Rungenhagem. Razlog može biti Mendelsonova mladost i strah od mogućih novina; takođe se pretpostavlja da je razlog njegovo jevrejsko poreklo.
Bez obzira na to, 1835. godine postavljen je za dirigenta Lajpciškog orkestra. Ovo postavljenje je bilo od izuzetnog značaja za njega; osećao se Nemcem i želeo je ima vodeću ulogu u muzičkom životu svoje zemlje. To je na neki način bila naknada za prethodno razočaranje. Uprkos naporima pruskog kralja da ga dovede u Berlin, Mendelson je svoju pažnju usmeravao na razvoj muzičkog života u Lajpcigu i 1843. je osnovao Lajpciški konzervatorijum, gde je uspešno privoleo Ignjaca Mošelesa i Roberta Šumana.
Mendelsonov lični život je bio konvencionalan. Njegov brak sa Sesil Žanreno je bio veoma srećan i imali su petoro dece: Karla, Mari, Paula, Feliksa i Lili. Mendelson je bio izvrstan slikar akvarela i njegova obimna prepiska - praćena smešnim skicama i crtežima - pokazuje da je takođe mogao biti duhovit pisac.
Medelson je poslednjih godina života bio ozbiljno bolestan, verovatno usled nervnih problema i prevelikog rada. Takođe ga je smrt sestre Fani u maju 1847. duboko potresla. Mendelson je umro 4. novembra 1847. godine u Lajpcigu nakon serije srčanih udara. Opelo je održano u Crkvi Svetog Pavla, a sahranjen je na Groblju Svetog Trojstva u Berlinu.
Procvat Bahove i Šubertove muzike
Mendelsonova dela pokazuju njegovo proučavanje baroka i rane klasične muzike. Njegove fuge i njegovi korali odražavaju tonalnu jasnoću i korišćenje kontrapunkta Johana Sebastijana Baha, koji je na njega duboko uticao. Njegova baba-tetka Sara Levi (devojačko Icig) bila je učenica Bahovog sina Vilhelma Fridemana Baha. Ona je sakupila mnoštvo Bahovih rukopisa. Muziku Johana Sebastijana Baha, koja je skoro pala u zaborav na prelazu u devetnaesti vek, duboko je cenio Mendelsonov učitelj Celter. Mendelson je 1829. godine, uz podršku Celtera, dirigovao izvođenjem Bahove Pasije po Mateju u Berlinu. Orkestar i hor sačinjavali su članovi Berlinske muzičke akademije. Uspeh izvođenja (prvog nakon Bahove smrti 1750. godine) predstavljao je važan element u procvatu Bahove muzike u Nemačkoj i širom Evrope. Zahvaljujući tome Mendelson je bio široko prihvaćen.
Mendelson je takođe oživeo interesovanje za delo Franca Šuberta. Robert Šuman je otkrio rukopis Šubertove Devete simfonije i poslao ga Mendelsonu koji ju je premijerno izveo u Lajpcigu 21. marta 1839, više od jedne decenije nakon kompozitorove smrti.
Simfonije
Redosled simfonija je sledeći: 1, 5, 4, 2, 3.
Simfonija br. 1 (1824). U njoj se uočava uticaj Baha, Mocarta i Betovena.
Simfonija br. 5 "Reformatorska" (1829 — 1830). Napisana je povodom 300. godišnjice Reformacije)
Simfonija br. 4 "Italijanska" (1833). Mendelson je inspiraciju za stvaranje ovog dela dobio tokom putovanja u Italiju.
Simfonija br. 2 (1840 — 1841)
Simfonija br. 3 "Škotska" (1830, rev. 1842). Delo evocira atmosferu Škotske u romatničarskom duhu, ali bez škotskih narodnih melodija.
wikipedija
