Zuko Džumhur – Prah, pepeo i zvezde (odlomak)
Setih se odjednom Van Goga i kao sumanut čitavog dana ponavljam njegove reči:’Ljudskoj bedi nikada neće biti kraja…'”
“Džamijska dvorišta, avlije oko tekija, trgovi i sokaci puni su prosjaka. U prvi mah učini su putniku da ovde ima više prosjaka nego vode, povrća, ptica i zraka. Bogorade starci, žene, deca, mladići i devojke. Većina je veoma pobožna i svojim molitvima i zapevavanjem glasno i na svakom mestu podseća prolaznike na prolaznost sveta, bogatstva i zdravlja. Kao da između blagostanja i bede, smrti i života, zdravlja i bolesti nema ni jedan korak. Sve je odjednom tu, na sokaku: i sakat i čitav, i ubog i bogat, i bolestan i zdrav. Sve je prisutno sve je izmešano. Bogati ovde kao da nisu uspeli da svoje blagostanje i udobnost zaštite i ograde debelim i neprobojnim zidovima od očiju siromaha, ni zdravi i veseli da oteraju kljaste i bolesne iza bedema dobro čuvanih lazareta, rezervata i karantina. Neupućen čistunac koji ovamo zaluta sa zapadnih strana sveta, uveren da je u njegovom vilajetu sve sređeno, izračunato, prebrojano i predviđeno, on će ostati do kraja svoga puta i isprepadan i uspaničen. Nikada neće razumeti da je i prosjačenje filozofija i nastrana mudrost Istoka. Neće shvatiti da su ovi ubogi siroti svuda prisutni, da na svakom koraku opominju srećne na puku slučajnost njihovog blagostanja i zdravlja, da ih urazume i pruže im priliku da darivaju i pomognu, da ublaže i priteknu. Imućni i zdravi svakog časa mogu biti i dobri i darežljivi, i svakoga dana ponovo iskupljivati svoju slučajnu srećnu sudbinu. To je prilika da pokažu svoj merhamet, jednu od najlepših ljudskih vrlina, da suzbiju taštinu i shvate prolaznost svih ljudskih poduhvata, namera i stremljenja.
Imati, ili nemati, primati ili davati, sve se okreće u jednom beskrajnom krugu velikog besmisla ljudskog bitisanja i beznađu svih živih stvorova na ovome svetu. Samo dobročinstvo, i to neposredno, može ozariti čoveka i doneti mu mir, spokojstvo i blaženstvo. Nikakvi veliki programi,ustanove, ministarstva, ni zavodi ne mogu ovome čoveku sa Istoka zameniti radost darivanja i potrebu sadake, kao da ovde i nema vidljive i određene granice između lica i naličja života i kao da svaki živi čovek ima pravo i dužnost da prelazi tu nevidljivu među svakog dana u na svakom koraku.
Setih se odjednom Van Goga i kao sumanut čitavog dana ponavljam njegove reči:’Ljudskoj bedi nikada neće biti kraja…'”
Zuko Džumhur, Pisma iz Azije, Prah, pepeo i zvezde
