Slava i tragedija Oskara Vajlda

Pisac koji je za kratko vreme doživeo vrhunac uspeha i totalni pad bio je Oskar Vajld.

Pisac koji je za kratko vreme doživeo vrhunac uspeha i totalni pad bio je Oskar Vajld. Nekim piscima tamnica je bila početak književne karijere, nekima dalji podstrek za rad, a za Oskara Vajlda bila je grobnica u kojoj su iskopneli i njegov dar i snaga.
Godina 1892. za autora „Slike Dorijana Greja“ bila je period velikog uspeha. Njegove drame i komedije se izvode na najvećim londonskim pozornicama, a njegovim ekscentričnim ispadima pričaju se anegdote. Jedna od tih anegdota nastala je posle premijere komada „Lepeza ledi Vindermir“.
Oduševljena publika je tražila uporno da se posle završene predstave pojavi autor. Na molbe i preklinjanja glumaca i upravnika pozorišta Vajld je jedva pristao da izađe na pozornicu. Sama njegova pojava je bila predstava: ekstravagantno obučen, sa zelenim karanfilom u reveru, cigaretom u ustima: Oduševljenoj publici kaže sa puno ironije: „Gospođe i gospodo! Možda nije sasvim korektno pušiti pred vama, ali se meni čini da je nekorektno i što vi meni smetate da pušim“.
Nastavio je da priča arogantno i nemarno. Publika je prihvatila svaki hir omiljenog pisca, i aplaudirala. Vajld se smešio misleći da će ga ti isti ljudi uskoro obasuti pogrdama i potpuno uništiti. Hir mase? Kazna za odstupanje od uobičajenih moralnih normi? Možda je Oskar Vajld najbolje objasnio svoju tragediju. U čuvenom delu „Slika Dorijana Greja“ piše: „Oko svake telesne i duhovne izuzetnosti lebdi zla kob, neka vrsta zle kobi koja, izgleda, kroz istoriju u stopu prati pogrešne korake kraljeva. Bolje je ne razlikovati se od svojih bližnjih. U ovom svetu najbolje prolaze ružni i glupi. Oni mogu mirno da sede i da bezbrižno posmatraju igru. Ako ne znaju ništa o pobedi, oni su bar posteđeni saznanja o porazu. Svi ćemo ispaštati zbog onoga što su nam bogovi dali, strašno ispaštati: zbog svog položaja i bogatstva, zbog svoje pameti, takva kakva je, zbog svoje umetnosti, bilo šta da ona vredi, zbog svoje lepote...“
Iste godine Vajld je upoznao mladog aristokratu i pesnika Ferda Daglasa. Mladi lord je izuzetno lep, obrazovan, šarmantan. I tada se nešto neobično dogodilo sa piscem. U njemu se probudila, do tada prikrivena osećanja. Bio je oženjen, otac dvoje dece, ali lord Daglas sve više zaokuplja njegove misli i osećanja. O njihovom neobičnom prijateljstvu javno su pričali u otmenim londonskim krčmama i novinskim redakcijama.
Skandal je bio na pomolu. Kruti viktorijanski moral nije dozvoljavao nikakva razmimoilaženja sa opšteprihvaćenim društvenim normama. Svako ko bi im se suprotstavio bio je kažnjen opštom osudom koju je masa, u takvim prilikama, nemilosrdno izricala. Saznavši za vezu svog sina i Vajlda, stari lord Daglas, nekadašnji piščev prijatelj javno ga je optužio i uvredio. Vajld na uvredu odgovara pred tužbom londonskom sudu. Ali tužba se ubrzo pretvorila u optužbu.
Prijatelji i rođaci, sluteći tragičan rasplet ovog suđenja, predlagali su mu da beži iz Engleske. Kažu da je pisac odbio njihov predlog samouvereno izjavljujući: „Ne mogu odoleti želji da postanem robijaš“.
I želju su mu uskoro ispunili. Izveden je pred sud i optužen za povredu javnog morala protiv prirodni blud. Na sudu je po svom običaju bio drzak i arogantan, još zanesen slavom i uspehom nije verovao da mu se nešto ozbiljno može dogoditi. Sa njegovog suđenja sačuvana su ova osećanja.
Pročitali su jedno previše intimno i lascivno pismo Vajldovo upućeno lordu Daglasu. Sudija je pitao slavnog pisca? „Da li ste vi obično ovako pisali lordu Daglasu“? „Obično. Nikako, pa ni ja ne bih mogao pisati takva pisma svaki dan“. Za neki nemoralan spis je utvrđeno da mu nije pripadao. Sudija ga je pitao: „Priznajete li bar da je ovo izdanje nemoralno“? „Još gore. Priznajem da je rđavo napisano.“ Kada su ga pitali šta misli o Bogu, čuli su ovu izjavu: „Rekoh, da će svet brzo propasti, jer polovina čovečanstva ne veruje više u Boga, a druga polovina ne veruje više u mene“.
Sud razgnevljen njegovim drskim ponašanjem osudio ga je na dve godine robije. Svu imovinu su mu prodali na licitaciji. Prijatelji, kao što često biva u takvim situacijama, napustili su ga i zaboravili.
Njegova supruga je, sa sinovima, pobegla iz Engleske. I publika više nije bila naklonjena slavnom piscu. Drame, do tada rado gledane, skinuli su sa repertoara svih pozorišta. Izdavači se nisu više interesovali za njegove knjige.

Čuveni roman „“Slika Dorijana Greja“ objavljen je ponovo tek 1928. godine. Njegova književna i društvena karijera bila je zapečačena. Život se poigrao sa Oskarom Vajldom na najsuroviji način: iz sjaja i slave pao je u najdublju bedu i samoću.
Maja 1895. godine Vajld je postao robijaš tamnice Reding. Svoje elegantno odelo, svilene košulje i prsluke, cvet na reveru, zamenio je prljavim robijaškim odelom broj 33. Ali pisac još nije bio slomljen. Oduzeli su mu sve, ali najdragocenije, njegov pesnički dar, niko mu nije mogao oduzeti. U tami i samoći Vajld je napisao svoje čuveno delo „De Profundis“. Delo je posvetio mladom lordu Daglasu prema kome je još uvek gajio nezna osećanja. „De Profundis“ je objavljen tek nekoliko godina posle piščeve smrti.
Dok je Vajld ležao u tamnici francuski književnici su pokušali da ga rehabilituju. U više pariških časopisa objavljeni su polemički članci, priređena su predavanja o uhapšenom piscu, nekoliko njegovih komada je prikazano na pariškim pozornicama. Ali hladne engleske puritance ni malo nije tronula francuska sentimentalnost. O svojim sunarodnicima Vajld je napisao u eseju „Duša čoveka u socijalizmu“: „Ne postoji ni jedan pravi pesnik ili prozaik u ovom veku kojem britanska publika nije svečano dodelila diplomu nemorala. Te diplome kod nas praktično igraju ulogu onoga što je u Francuskoj formalno priznanje Akademije književnosti.
U tamnici, u dugim časovima očaja i samoće, sećao se svog detinjstva, mladosti, srećnih dana. U svojim uspomenama je napisao: „Pripadam plemenitoj irskoj porodici. Moj otac ser Vilijems je bio lekar, antikvar i književnik. I moja majka je pisala stihove. Moje detinjstvo je bilo ružičasta poema potpune sreće. U mladosti me je veoma privlačila nauka. I posvetio bih joj se da u osamnaestoj godini na Oksfordskom univerzitetu ne dobih sve nagrade za poeziju“.
U tamnici je zamislio svoju „Baladu o tamnici u Redingu“ koju je objavio po izlasku iz zatvora.
Jedini prijatelj koji mu je pisao, slao knjige i obaveštavao ga o književnim novostima bio je Robert Ros. Njega je pisac odredio za izvršitelja svoje književne oporuke. Dve godine provedene iza tamničkih zidina ostavile su dubok trag u Vajldu. Njegova vedrina, samouverenost, sjaj pojave i njegove reči, nestali su zauvek. Iz Redinga je izašao četrdesetogodišnji osedeli i izborani starac u kome niko nije mogao da prepozna čuvenog pisca. Dani njegovog briljantnog uspeha kod engleske publike i u londonskim aristokratskim salonima otišli su u nepovrat. Niko ga nije želeo i niko se nije interesovao za njegov književni rad i delo. Brod koji tone svi su napustili. Kao da su se obistinile njegove reči. „Svi ćemo ispaštati, strašno ispaštati...“
Omražen, ismejan i napušten Oskar Vajld je promenio ime u Sebistijan Melmot. Prvo je otišao u grad svoje mladosti i lepih uspomena - Pariz. Ali ni ovde ga nisu srdačno primili, robijaški žig i priče o njegovom homoseksualnom prijateljstvu pratili su ga svuda.
Na svetlim pariškim bulevarima, u zadimljenim bistroima, u pozorištima, na licima prolaznika tražio je Oskar Vajld srećne dane svoje mladosti.
Sve je bilo uzaludno, sa svih strana pritiskali su ga jezivi zidovi Redinga. Kuda? Lutao je mesecima Italijom i vratio se ponovo u Pariz. Bio je fizički iscrpljen i oronuo, psihički nesposoban, bez sredstava za život i nade u bolje dane. Ipak je uspeo da potpiše nekoliko ugovora za nove komedije ali nije bio sposoban da ih ispuni. Kao i da je poslednji trag njegovog dara ostao iza sumornih zidova Redinga.
Krajem novembra 1908. godine u hotelu „Alzas“ ugasio se život nesrećnog pisca. Umro je na početku novog veka, još mlad u 44. godini. Do poslednjeg boravišta ga je ispratilo nekoliko retkih poznanika iz pariških bistroa.

Izvor: ALEA