Šekspirovi dvojnici
Stolećima se vodi istražni književni postupak protiv Šekspira. Naročito od XVIII veka profesori pokušavaju da dokažu svoju sumnju u samostalno autorstvo pripisivanim mu delima.
Piše: Zlatko Paković
Ne kažem da Šekspir nije pisao kao literarni delinkvent, ali to još ne znači da je svoja dela od nekog oteo.
Istina je da se u književnim radovima brojnih autora može naći sličnost sa radovima jednog genija, pogotovo ako su mu savremenici, ali delo genija suštinski ne određuju te brojne jednakosti delova, nego nedeljiva razlika celine. Tako je i sa Šekspirom, pre svega s njim.
Ovog meseca – već, evo, do njegove polovine – u Gardijanu su se pojavila dva teksta koja nam pažnju obraćaju na najnovija šekspirološka proučavanja o stvaralačkom udelu drugih pisaca u Šekspirovom opusu. Oba teksta napisala je Dalija Alberge. Prvi (Shakespeare’s secret co-writer finally takes bow… 430 years late), pojavio se 5, drugi 14. aprila (Ay, to the proof: did Shakespeare’s Taming of the Shrew have two autors?).
I jedan i drugi tekst baziraju se na istraživanju profesorâ sa Državnog univerziteta Florida. Ukratko, Geri Tejlor smatra da je dokazao – a njegov rad će uskoro biti publikovan u The Review of English Studies – kako je presudan uticaj na Šekspira u njegovim počecima i ranoj fazi imao učeni Tomas Votson, pravnik i pesnik, koji je pisao jednako dobro na latinskom kao i na engleskom jeziku, začetnik engleskog madrigala i elizabetanske tragedije, iako nam nijedno njegovo dramsko delo nije preostalo.
Džon V. Nans (John V. Nance), zatim, govori o tome da je Kristofer Marlou, vrlo verovatno, koautor čuvene Šekspirove komedije „Ukroćena goropad“, iako se sam nikada nije isticao u pisanju komedija.
Ni do sada nije bila nikakva tajna da su pisci elizabetanskog doba jedan s drugim dramaturški sarađivali, da su preuzimali jedan od drugog čitave dijaloge, čak i scene, da su fabule za svoje komade takođe posuđivali. Ali, upravo to nas uči pameti kad govorimo o autorstvu u pozorišnoj književnosti: ono se ne ogleda u samoj fabuli, u pojedinim dijalozima i scenama (koji su često prepisani i iz same stvarnosti), nego u veštini njihove kontekstualizacije svim sredstvima jezika, koja omogućuje neponovljiv uvid u politički skrivani društveni život.
No, šta je bit tih optužujućih sumnji u Šekspira, da Šekspir nije mogao da napiše to što je Šekspir napisao? Reč je o čuđenju da jedan sasvim običan čovek, pučkog porekla, bez titule i univerzitetskog obrazovanja, može da bude niko drugi do Vilijam Šekspir.
Najrigidniji, najbesramniji i najbezumniji pokušaj potpunog oduzimanja autorstva Šekspiru nad Šekspirovim delima, predstavlja film „Anonimus“, scenariste Džona Orlofa, u režiji Rolanda Emeriha, iz 2011. godine.
Čak je i glumica levičarske provenijencije, Vanesa Redgrejv, koja u filmu glumi kraljicu Elizabetu I, tada u jednom intervjuu izjavila da je šekspirovsko delo mogao da napiše samo erl od Oksforda, Edvard de Vir, što je i pretpostavka na kojoj počiva radnja ovog „Anonimusa“.
Dakle, grof Edvard de Vir piše tragedije, komedije i sonete, potpisuje ih Šekspirovim imenom, a ovaj, iako nepismen (sic!), ubira slavu i lovu, do kojih jednom grofu, kad ih već u izobilju ima, nije ni stalo.
Autorima ovog filma nije bilo dovoljno da sirotom Vilu Šekspiru oduzmu njegova dela, nego su iz njega samog, do poslednjeg grama, iscedili sav šarm i duhovitost, pa, povrh toga, i glumački talenat, priređujući nam ga ne samo kao moralno izopačenu osobu i nepismenog šarlatana, nego i kao mentalno deficitarnu budaletinu.
Da plemstvo nije nikakva garantija plemenitosti, primere daje upravo istorija dramske književnosti, a da plebejstvo nije nikakvo jemstvo neduševnosti i nedarovitosti, svedoči svakodnevni život. Svaka fabula o tome da Šekspir nije Šekspir, samo je konfabulacija profesora podleglih uglednim predrasudama o društvenom poreklu.
Uz onog grofa od Oksforda, Edvarda de Vira, ima još plemenitaša kojima je pripisivano autorstvo nad Šekspirovim delom, a među njima je najozbiljniji kandidat bio i ostao engleski državnik, naučnik i filozof Frensis Bekon (dobro, Bejkn!), rođen iste godine kad i Vilijam Šekspir, ali da živi deset godina duže od njega.
Međutim, šekspirolozima u hajci na Šekspira, promaklo je ispred dignutog nosa to da filozofija prava ovog nesumnjivo oštroumnog i darovitog čoveka, začetnika empirizma, propoveda apsolutnu poslušnost suverenu. Zbog toga Bekon ne može da bude Šekspir.
Kad čovek pročita Šekspirove istorijske tragedije, onda mu je sasvim jasno kakvim sve gnusobama na prestolu njegov uticajni savremenik Bekon savetuje građanima da budu apsolutno poslušni. Zbog toga Šekspir ne može da bude ni „bekon“ ni grof.
