Rej Bredberi, Maslačkovo vino
Daglas Spolding, dvanaestogodišnjak, tek probuđen, prepustio se ljuljuškanju na ranojutarnjim letnjim strujama. Opružen u svojoj sobi u kupoli, na trećem spratu, gore na krilima junskog vetra, osećao je snagu visine koju mu je davala ta najviša kula u gradu. Noću, kad se stabla stope u jedno, Daglas je bacao poglede sa svog svetionika, poput svetlosnih signala, u svim pravcima preko uzburkanih mora brestova i hrastova i javora. Sada…
Bogte“, prošapta Daglas.
Pred njim je čitavo leto, precrtavaće brojke na kalendaru, dan po dan. Poput boginje Šive iz turističkih brošura, video je kako mu ruke lete svuda, beru kisele jabuke, breskve i šljive, crne kao ponoć. Biće odeven u granje i žbunove i reke. Smzavaće se, dobrovoljno, na mrazom okovanim vratima fabrike leda. Kuvaće se, sa zadovoljstvom, s deset hiljada kokošaka, u bakinoj kuhinji.“
Samo to, taj najmanji od svih mogućih incidenata, bio je dovoljan da shvati da će ovaj dan biti drugačiji. Biće drugačiji i zbog toga što, kako je objasnio njegov otac dok je vozio Daglasa i njegovog desetogodišnjeg brata Toma prema obližnjoj šumi, postoje dani koji se sastoje samo od mirisa, tih dana se čitav svet samo penje kroz jednu nozdrvu i ističe kroz drugu. A neki dani su dobri za probanje, a neki za dodirivanje. A neki su dani dobri za sva čula odjednom. Ovaj dan sada, klimao je on glavom, mirisao je kao da je iza brda preko noći nikao ogromni i bezimeni voćnjak koji će čitav prostor, dokle god pogled seže, ispuniti svojom toplom svežinom. Mirisalo je na kišu, ali oblaka nije bilo. Svakog momenta, mogao bi se začuti smeh stranca duboko u šumi, ali vladala je tišina.
Daglas je posmatrao zemlju koja je putovala pored njih. Nije namirisao nikakav voćnjak niti je osećao da preti kiša, jer bez stabala jabuke ili oblaka znao je da ni jedno ni drugo ne može postojati. A što se tiče onog neznanca što se smeje duboko u šumi…?
Ipak, činjenica stoji – Daglas zadrhta – ovo, iako bez razloga, jeste specijalan dan.
Automobil se zaustavio u samom centru tihe šume.“
I tako se uputiše kroz šumu, otac vrlo visok. Daglas u njegovoj senci, i Tom, koji je, kako je bio veoma nizak, kaskao u bratovoj senci. Stigli su do male uzvišice i pogledali napred. Ovde, ovde, vidite li? pokazivao je otac. Ovde žive veliki tihi letnji vetrovi i plove zelenim dubinama, kao nevidljivi kitovi, neprimećeni.
Evo paprati koja se zove velina kosa.’ Ot je hoda, metalna kofa klatila mu se u ruci. ‘Osećaš li?’ Raščeprkao je nogom lišće na tlu. (…) I podizao je ruke da im kroz drveće iznad njih pokaže kako je istkana preko neba ili kako je nebo utkano u drveće, nije bio siguran šta je posredi. Ali je čipka tu, nasmešio se, i tkanje se nastavlja, zeleno i plavo, ako duže posmatraš videćeš kako šuma pomera svoju krošnju punu žamora. (…) Vodopad ptičje pesme iza onih stabala tamo!
…
Daglas, izgubljen i ispražnjen, pade na kolena. Video je kako mu prsti tonu kroz zelenu senku i izlaze umrljani takvom bojom da se činilo kao da je nekako posekao šumu i rukom kopao po otvorenoj rani.“
S kofama pola natovareni grožđem i divljim jagodama, u pratnji pčela koje su, kako je kao otac, bile ni manje ni više nego čitav svet koji pevuši ispod glasa, seli su na deblo obraslo zelenom mahovinom, jeli sendviče i pokušavali da slušaju šumu isto onako kako je to otac radio.
Hiljadu pet sto šestdeset osem utakmica! Koliko puta sam oprao zube za deset godina? Šest hiljada puta! Oprao ruke: petnaest hiljada puta. Spavao: četiri hiljade i nešto sitno puta, ne računajući dremke. Pojeo šest stotina bresaka, osam stotina jabuka. Krušaka: dvesto. Nisam neki ljubitelj krušaka. Navedi šta hoćeš, imam statistiku! (…) Tom nastavlja da brblja, usta su mu puna sendviča, tata je tamo, oprezan kao planinska mačka na deblu, a Tom pušta da mu se reči penju u ustima kao brzi mehurići sode (…) Daglas je zurio u Tomove razigrane usne. Poželeo je da skače okolo, jer je osećao neizmerni plimni talas kako se diže iza šume.“
„Onako pognut, Daglas je bio idealna meta. Tom skoči na njega, vičući. Pali su zajedno, počeli da mlataraju rukama i nogama, da se kotrljaju.
Ne! Daglas pokuša da se potpuno isključi. Ne! Ali, odjednom… Da, to je dobro! Da! Klupko, kontakt tela, zapetljancija koja se tumba nije uplašila plimno more koje se sada obrušavalo, plaveći sve i odnoseći ih niz obalu od trava duboko u šumu.“
Vilno je glasno, ali nemo, desetina pʺti! Pomisli samo, samo pomisli! Dvanaest godina star i tek sada! Sad otkrivam ovaj retki hronometar, ovaj sat sjajan kao zlato i s garancijom da će raditi sedamdeset godina, zaboravljen pod drvetom i pronađen tokom rvanja.“
Daglas otvori oči. Ot je stajao visoko nad njim na nebu prekrivenom zelenim lišćem, smejao se, s rukama na bokovim. Pogledi im se sretoše. (…) Trebalo je da prođe pola sata da izbledi osećaj trave, korenja, kamenja, kore mahovinastog debla, s mesta na kojima su utisnuli tragove po njegovim rukama i nogama i leđima. Dok je on razmišljao o tome, puštao je da pobegne, isklizne, razlije se, njegov brat i njegov sada ćutljivi otac išli su za njim, dozvoljavajući mu da sam pronađe put kroz šumu prema onom čudesnom asfaltnom putu koji će ih vratiti u grad.“
Zlatna plima, esencija ovog finog sunčana mesâca je potekla, a on granula iz grlića ispod, da bi je zatim usuli u ćupove, pokupili ferment s površine, napunili oprane boce od kečapa, i na kraju ih poređali na police. Redovi boca iskrili su se u podrumskoj tmini.
Maslačkovo vino. Reči su bile kato lâto na jeziku. Vino je bilo leto, uhvaćeno i flaširano. A sada, kad je Daglas znao, zaista znao da je živ, i hodao svetom osvrćući se da ga dodirne i celog vidi, bilo je jednostavno pošteno da deo ovog njegovog novog znanja, deo ovog specijalnog dana berbe bude zapečaćen i sklonjen do otvaranja jednog januarskog dana kad sneg bude padao brzo, a sunce ostane skriveno od pogleda nedeljama ili mesecima i kad možda deo čarolije bude već zaboravljen i ukaže se potreba za podsećanjem. Pošto će ovo leto biti leto neslućenih čuda, hteo je da ga celo spasu od propasti i obeleže nalepnicama tako da kasnije, kad god poželi, može da se na prstima spusti u ovaj vlažni polumrak i samo ispruži ruku.
A tamo, red za redom, uz meki sjaj cvetova jutrom otvorenih, uz svetlo sunca ovog juna koje će blistati kroz prozirnu košuljicu prašine, stajaće maslačkovo vino. Zaviri kroz jednu bocu jednog zimskog dana – sneg će se otopiti u travu, drveće ponovo naseliti ptice, list i pupoljci poput kontinenta leptirova disaće na vetru. I dok viriš kroz bocu, obojićeš i nebo iz čeličnosive u plavu.
Drži leto u ruci, sipaj leto u čašu, malecnu čašu, naravno, deca dobijaju najmanji golicavi gutljaj; promeni godišnje doba koje ti teče venama tako što ćeš podići čašu do usana i iskapiti leto.“
Daglas se okreće. Ova staza vodila je, kao ogromna prašnjava zmija, do fabrike leda u kojoj je zima živela i u žute dane. Ova staza jurila je do vrelog peska obale jezera u julu. Ova do drveća na kom bi dečali mogli rasti kao kisele i još zelene divlje jabuke, skriveni među lišćem. Ova do drvoreda bresaka, špalira vinove loze, lubenica koje leže kao šarene mačke zadremale pod suncem. (…)Ko zna da kaže gde počinje grad ili divljina? Ko zna da kaže koje poseduje šta i šta poseduje koje? Uvek je postojalo i uvek će postojati to nedefinisano mesto na kom se to dvoje bore i gde jedno pobedi i izbori se da na jedno godišnje doba poseduje izvesnu ulicu, malu šumovitu dolinu, guduru, drvo, žbun. Tanki sloj širokog kontinentalnog mora trava i cveća, koje počinje daleko u usamljenim poljima, primicalo se s neumoljivim nastupanjem novih godišnjih doba. “
Grad je, na kraju krajeva, bio samo veliki brod ispunjen preživelima neprestano u pokretu, brodolomnicima koji pleve travu, otkidaju zarđale komade. Povremeno, jedan čamac za spasavanje, neka kućica, u srodstvu s prvim brodom, izgubljen u tihoj letnjoj ili zimskoj oluji, potonuo bi u neme talase termita i mrava, u klanac koji guta sve, osetio bi titraje skakavaca koji stružu kao suv papir po toplom krovu, zatim bi postao zvučno izolovan uz pomoć paukove prašine i konačno, u lavini daščica i katrana, srušio bi se kao oltar isečen za potpalu u lomaču koju su zapalile oluje plavim munjama, fotografišući trijumf divljine.“
Kako su ljudi koji prave patike znali šta dečica treba mi šta dečaci žele. Stavljali su beli slez i opruge u đonove i ostatak tkali od divljih trava potpuno belih od vreline. Negde duboko u mekoj ilovači patika bile su skrivene tanke snežne tetive srndaća. Ljudi koji prave patike sigurno su gledali mnoge vetrove kako duvaju kroz dveće i mnoge reke kako se ulivaju u jezera. Šta god to bilo, bilo je u tim patikama, i bilo je leto. (…) Magija je uvek bila u novom paru patika. Magija bi do prvog septembra mogla umreti, ali je sada na kraju juna još bilo dovoljno magije, a onakve patike mogle bi te baciti uvis preko drveća i reka i kuća. A ako bi hteo, mogle bi te baciti i preko ograda i trotoara i pasa.
Zar ne shvataš?’reče Duglas. ‘Jednostavno ne mogu da nosim prošlogodišnji par.’
Jer je prošlogodišnji par bio mrtav iznutra. Bile su fine kad je počeo da ih nosi, prošle godine. Ali, do kraja leta, svake godine, uvek otkriješ, uvek znaš, da ipak ne možeš da preskočiš reke i drveće i kuće u njima, i od tada su mrtve. Ali, ovo je bila nova godina, i on je osećao da bi ovaj put, s ovim novim parom patika, mogao uraditi sve, sve što poželi.“
Šta god želeo, pomisli je, moraš sam da prekračiš sebi put. Tokom ove noći, hajde da pronađemo put kroz šumu…“
Gospodin Sanderson stajao je na suncem obasjanim vratima, slušajući. Iz jednog davnog vremena, kad je sanjao dečačke snove, pamtio je taj zvuk. Prelepa stvorenja skaču pod nebom, nestaju kroz žbunje, pod drvećem, daleko, i za njima ostaje samo meki eho njihovog trka.“
Na primer pravljenje maslačkovog vina, na primer kupovina ovih novih patika, na primer bacanje prve petarde u godini, na primer pravljenje limunade, na primer gaženje na trn, na primer branje Izabela sorte grožđa. Svake godine iste stvari, na isti način, bez promena, bez razlike. To je polovina leta, Tome.
Šta je druga polovina?
Stvari koje radimo po prvi put u životu.
Kao na primer, jedenje maslina?“
Imam odmah jedan statistički podatak za tebe. Olovku u šake, Dag. Ima pet milijardi stabala na svetu. Proverio sam. Pod svakim drvetom je senka, je l’ tako? Prema tome, šta onda čini noć? Ja ću ti reći: senke koje se razmile ispod pet milijardi stabala! Razmisli o tome! Senke trče po vazduhu, mute vode, moglo bi se reći. Kad bismo samo mogli da smislimo način da zadržimo tih glupavih pet milijardi senki ispod tih stabala, mogli bismo ostati budni još pola noći, Dag, zato što noći ne bi bilo! Eto ti; nešto staro, nešto novo.
To jeste staro i novo, baš jeste.
Daglas liznu žutu tikonderoga olovku, čije je ime mnogo voleo.
Ponovi to
Senke stanuju ispod pet milijardi stabala.
Oko sedam sati poveče, kako biste stai pod prozor trpezarije i oslušnuli, mogli biste čuti kako se stolice uz škripu odmiču od stolova, kako neko eksperimentiše za žutim dirkama klavira. Kresanje šibica, prvi sudovi uranjaju u mehuriće sapunice i zveckaju na zidnim policama, negde, tek čujno, svira gramofon. A onda, kako je veče ulazilo u kasnije sate, u sumračnim ulicama počela bi da se otvaraju vrata, jedna pod jedna, pod golemim hrastovima i brestovima, na senovitim tremovima, počeli bi da se pojavljuju ljudi, poput onih figurica iz starih satova što predskazuju lepo ili ružno vreme.
Ujak Bert, možda deca, za tim otac, i niki rođaci; muškarci izleze prvi u sirupasto veče, odbijaju dimove, ostavljaju ženske glasove za sobom u sad već mlakim kuhinjama da svoj univerzum dovedu u red. Zatim prvi muški glasovi pod rubom trema, stopala podignuta, dečaci po strani na izlizanim stepenicama ili drvenim ogradama s kojih će u jednom momentu tokom večeri nešti, dečak ili saksija s geranijumima, pasti na zemlju.“
