Preokret - Rajner Marija Rilke

Dugo je on sve to
mučno prisvajao gledanjem.

Preokret

Dugo je on sve to
mučno prisvajao gledanjem.
Zvezde na kolena padahu
obrvane njegovim pogledom.
Il‘ bi sagledao klečeći
a miris bi njegove usrdnosti
kao blagi umor padao
na kakvo božansko biće, koje bi mu se
onda
osmehnulo, u snu.

Kule je tako gledao
da su trnule od straha:
opet ih uvis zidajući, najednom!
Ali često bi predeo, otežao od dana,
pokojem
strujao u njegovo tiho opažanje, uveče.

Životinje su smireno stupale
u otvoreni pogled, pasući,
a zasužnjeni su lavovi
zurili unutra kao u nepojamnu slobodu;

ptice su proletale kroz njegovu duševnost; cveće se
ogledalo u njemu,
krupno, kao u deci.

A kad se rašču da ima jedan što gleda,
to dirnu i bića koja su manje
i nepouzdanije vidljiva,
dirnu žene.
Otkada gleda?
Otkada već, lišavajući se u duši,
preklinjući sa dna pogleda?

Kuda bi on, koji večito čeka, sedeo u
tuđini;
a rasejano odvraćena soba u
prenoćištu
mrgodno bila oko njega,
i u izbegavanom ogledalu
ponovo soba,
i kasnije, sa postelje mučeničke,
ponovo:
tad bi se u vazduhu većalo,
neshvatljivo većalo
o njegovom osetljivom srcu,
o njegovom srcu što kroz bolno zasuto telo
ipak oseća,
većalo bi se i presudilo:
da on ljubavi nema.

(I bilo bi mu uskraćeno
ma koje novo posvećenje.)

Jer vidiš li, gledanju ima granica,
i sve sagledaniji svet
ište da raste u ljubavi.

Završeno je delo očiju,
vrši sada delo srca
na slikama u sebi, zarobljenim; jer ti
si ih
savladao: ali sada ih ne znašs.
Pogledaj, unutrašnji čoveče, svoju
unutarnju devojku,
nju, izvojštenu
iz hiljada priroda, ovo
tek izvojšteno samo, a dosad
još nedovoljno stvorenje.