Poezija čiste melanholije
Marija Čudina (1937–1986) je jugoslovenska pesnikinja, ne naročito poznata čitalačkoj publici. Nije zastupljena u domaćim antologijama jugoslovenske poezije. U hrvatskim zbirkama Marijine pesme su prisutne, ali retko ko za nju čuje tokom školovanja.
Autor: Marija Božić
Marija Čudina (1937–1986) je jugoslovenska pesnikinja, ne naročito poznata čitalačkoj publici. Nije zastupljena u domaćim antologijama jugoslovenske poezije. U hrvatskim zbirkama Marijine pesme su prisutne, ali retko ko za nju čuje tokom školovanja.
O Mariji Čudini piše Danilo Kiš u svojoj zbirci „Homo poetikus‟. Decenijama kasnije, tačnije 1993, Slobodan Ž. Jovanović snima televizijski esej „Ogledalo pesnika‟ i pokušava da revitalizuju nepravdeno zapostavljenu pesnikinju; i to je sve što javnost ima da kaže o njoj.
Međutim, Marija Čudina čvsto stoji na vrednosnoj lestvici savremene poezije.
Njena poezija je poezija čistih koncepata, hermentična, rodno neodređena. Paradoksalno, ona peva o apsurdnosti pevanja. Marija nema Boga, domovinu, istoriju – ona je izgnanik u ovom svetu, i o njemu peva bez zavravanja i ulepšavanja. U svojoj prvoj zbirci „Nestvarne djevojčice‟ (1959) ograđuje se od ondašnjih vladajućih struja kojima idu pesnikinje poput Vesne Parun i Desanke Maksimovic, i peva „istinski me gadi čednost ljubičica i ruža‟ („Nestvarne devojčice‟, 28). Ovaj autonoman i usamljenički put Marije Čudine, Kiš ovako opisuje:
U njenim pesmama nema nostalgije, nema sećanja na detinjstvo, nema lokalne boje, nema bekstva u mediteranski pejzaž, nema pustih ljubavnih zagrljaja, nema ljubavne čežnje, do samo saznanja da je „svaka ljubav žalosno smrtna‟; nema utehe, nema nade, nema mislosti. Svet je ovaj tiran tiraninu. („Homo poetikus‟, Danilo Kiš).
Ono što se o pesnikinji zna je vrlo oskudno: rođena je u Lovincu 1937, a umrla u Beogradu 1986. U Zagrebu je studirala jugoslovneski jezik i književnost, ali je studije prekinula. Nakon toga radila je u listu „Slobodna Dalmacija‟. Prve pesme objavljuje 1954. u časopisu „Polet‟, a zatim i u „Krugovima‟, „Republici‟, „Savremeniku‟, „Književnim novinama‟... Njene pesme su prevedene na engleski, poljski, mađarski, rumunski, holandski jezik. Za Leonida Šejku udaje se 1961, i prelazi da živi u Beograd, sve do svoje smrti. Dugo je bilo osporavano da je bila jedan o osnivača „Mediale‟. Njeno prisustvo i doprinos razvoju ove umetniče grupe potpuno je marginalizovano - Čudina nigde nije navedena članica, zapamćena jedino kao „tamo neka pesnikinja‟ koja je živela sa Šejkom.
U njenim pesmama primećujemo odstustvo rime i kićenosti: ona teži jednostavnom i jasnom izrazu, bez mnogo ulepšavanja. Njena poezija ima ispovedni ton, ali one nisu autobiogrfaske.
U ranim zbirkama „Nestvarne djevojčice‟ (1959) i „Čađ i pozlata‟ (1963), Čudina svoju pesniču misao gradi preplitanjem transcendentalnih simbola, a njen stil odlikuju jedintvena sintaksička rešenja. Glas lirskog subjekta je naivan, ali i pesimističan i razočaran. Zatim slede njene neraščlanjena poeme: zbirke pesama „Pustinja‟ (1966) i „Tigar‟ (1971), gde osećaj egzistencijalne ugroženosti dostiže vrhunac. U njima prepoznajemo dijalog sa Blejkovim Tigrom: ona snižava blejkovsku koncepciju užasne simetrije i razara je sopstvenom koncepcijom. Koja je besmrtna ruka mogla da naredi tvoju užasnu simetriju? Da li se smešio gledajuć svoje delo? („Tigar‟)
„Paralenlni vulkani‟ (1982) je dramski monolog koji obiluje slikama iz pustinjske flore, a simbolika metafičkog bestijarija bliska je Šejkinoj slikarskoj simbolici. „Amsterdam‟ (1975) i „Divlja duša‟ (1986) su lirska proza gde se snažno osećaj uticaj borhesovske fantastičke, lavirintske poetike: pesnikinja se bavi pitanjem civilizacijske otuđenosti. Postuhmno se objavljuju „Nož punog mjeseca‟ (1990) i monografija „Leonid Šejka – knjiga za razgledanje‟ (2005).
Kiš ovako piše o Čudini:
Takva poezija nema uspeha, takva poezija ne može imati uspeha, jer ona ne traži dopadanje ni uspeh. Ta bi poezija uspeh doživela kao nesporazum, kao poraz. Ona traži, i nalazi, vernike, one koji će u njenom glasu, u njenom tihom naricanju i proklinjanju pronaći svoje tajne misli, svoj glas.
I zbilja, kada ukucate njeno ime u pretraživač, izaći se sijaset književnih blogova koji objavljuju njenu poeziju, tumače stihove, prenose njene misli i u nekom marginalnom univerzumu pronosi glas ove neobične pesnikinje.
