Branko Miljković: Sećanje na pokojnika
"Čovek zagledan u svet ima pred sobom dve alternative: da oseti svoju ništavnost ili da se divi. Divljenje nas izjednačuje sa onim čime se divimo. Poeziju sam počeo da pišem iz straha..."
Sećanje na pokojnika
Pred vratima iza kojih prostor gnjije
On je zbunjeni zlatnik i dvosmisleni rast
Mutne reči sve dublje koja čeka na nas
Da nam srž klijanjem kroz koru probije.
U raspevanom plamenu ko da ga otkrije
Trava raste iz njegovog imena i spas
Jedini je budan a samo je glas
Čuli su ga al ga niko vido nije.
Prostor i vreme između svega što biva
Bezgrešnim govorom prevaziđe u svetlosti
Kad gore gradovi u samoodbrani.
On je zvezda nad prazninom govor koji otkriva
Zdrobljeno sunce podzemlja kao živu u kosti.
Tu izgubljeno sećanje pustinju hrani.
Branko Miljković
