Mario Benedeti: Drugo Ja

Drugo Ja imalo je nečeg pesničkog u pogledu, zaljubljivalo se u glumice, obazrivo lagalo i zanosilo se predvečerjima. Mladića je Drugo Ja prilično zabrinjavalo, a i pred drugovima mu je bilo nezgodno.

U pitanju je sasvim običan mladić: na pantalonama su mu se ocrtavala kolena, čitao je pričice, bučno jeo, čačkao nos, hrkao za vreme spavanja i zvao se Armando. Običan u svakom pogledu, osim u jednom: imao je Drugo Ja.

Drugo Ja imalo je nečeg pesničkog u pogledu, zaljubljivalo se u glumice, obazrivo lagalo i zanosilo se predvečerjima. Mladića je Drugo Ja prilično zabrinjavalo, a i pred drugovima mu je bilo nezgodno. S druge strane, Drugo Ja bilo je setno i zato Armando nije mogao da bude tako običan kao što je želeo.

Jednog popodneva Armando je došao umoran sa posla, skinuo cipele, lagano promrdao prste na nogama i uključio radio. Začuo se Mocart, ali je mladić zaspao. Kada se probudio, Drugo Ja je neutešno plakalo. U prvi mah mladić nije znao šta će, ali se ubrzo rasani i pošteno izgradi Drugo Ja. Ono nije ništa reklo, ali sutradan se ubilo.

U početku je za Armanda smrt Drugog Ja bila težak udarac, ali onda je pomislio kako će sada moći da bude potpuno običan. Pomisao na to vratila mu je snagu.

Posle pet dana žalosti Armando je izišao na ulicu s namerom da zablista u novoj i potpunoj običnosti. Iz daljine ugledao je prijatelje koji su mu dolazili u susret. To ga je ispunilo srećom i grohotom se nasmejao. Međutim, prijatelji ga nisu primetili. A da bi zlo bilo veće, do mladića je dopro i deo razgovora:
„Jadni Armando. A izgledao je tako snažan, lako zdrav.“ Mladiću je jedino preostalo da priguši smeh; odjednom u visini grudi oseti teskobu koja je prilično podsećala na čežnju. Ali pravu setu nije mogao da oseti, jer Drugo Ja je svu setu odnelo sa sobom.

(1950)

Prevele: Ksenija Bilbija i Milena Trobozić (Mario Benedeti - Smrt i druga iznenađenja, Prosveta, Beograd, 1982)

antikvarijat.blogspot.ba