Majstor i Margarita, roman Mihaila Bulgakova

Roman Mihaila Bulgakova, „Majstor i Margarita“ je priča o zlu kosmičkih razmera i o ljubavi koja je u stanju da nadjača i najveće zlo.

Kroz pripovedanje o Sataninoj poseti Moskvi, savršeno je dočarano u kakvoj se opasnosti nalazi pojedinac koji drži do svoje slobode, bio on mesija ili bezimeni umetnik, u jednoj totalitarnoj državi. Jasno je da jedno književno delo sa takvom temom nije moglo biti prihvaćeno u Sovjetskom Savezu – zbog toga je Bulgakov, baš kao što će kasnije učiniti i majstor iz njegovog romana, spalio prvu rukopisnu verziju svog dela. Koješta, rukopisi ne gore, tvrdi Voland, Bulgakovljev Satana. Majstorov rukopis o Pontiju Pilatu vaskrsava u ponovo napisanom romanu „Majstor i Margarita“.

O napetoj istoriji pokušaja objavljivanja ovog dela možete čitati na Wikipediji. Ipak, nikakve mere vlasti nisu mogle da unište delo ovakve vrednosti; jednom završeno, nastavilo je svoj sopstveni život i nakon autorove smrti, zahvaljujući univerzalnosti, večitoj aktuelnosti tema, neponovljivom stilu i autentičnom pripovedanju (ako uopšte ima smisla nabrajati ove kvalitete, jer ih nesumnjivo ima još mnogo, a tek zajedno sačinjavaju ovo izuzetno delo svetske književnosti).

Tematske celine

Kompoziciona struktura romana „Majstor i Margarita“ se sastoji iz mnoštva niti koje su isprepletene, pri čemu možemo da uočimo nekoliko centara ili motivacionih tokova. Pratimo odjednom više priča koje tvore skladnu celinu. Glavne tematske celine su: proslava Noći punog Meseca, ljubavna priča majstora i Margarite, majstorov sukob sa društvom, korupcija, degradacija vrednosti i morala prikazana kroz sliku Moskve tridesetih godina XX veka, pogubljenje Isusa Hrista i unutrašnja drama Pontija Pilata, zatim još neka društvena pitanja s tim u vezi (pilatovština, preispitivanje vlasti)...
teološka pitanja, problem zla u svetu i pitanja o ljudskoj prirodi (Isusovo poverenje u čovečanstvo, „dobri ljudi“ - paralela sa Velikim Inkvizitorom, Hristov antropološki optimizam Vs. Volandovo stanovište...)

Noć punog Meseca (Valpurgina noć, svečanost poznata iz „Fausta“)

Satana (Voland) se sa svojom svitom obreo u Moskvi kako bi tu proslavili veliki praznik – Noć punog meseca. Jednom godišnje se organizuje bal, uvek u nekom drugom gradu (mada se proslava odvija u irealnom prostoru). Domaćin je Satana lično, dok domaćica po pravilu treba da je meštanka grada u kom se održava svečanost i da se zove Margarita. Ta okolnost je povezala Volanda i Margaritu. Mnogi drugi Moskovljani takođe imaju prilike da se susretnu sa nečistom silom, mnogima se dešavaju neprijatnosti ili čak ozbiljne nesreće, ali to uvek ima veze sa njihovim ličnim porocima i zlodelima.

Problem prisustva zla u svetu

...ali ko si ti, najzad?

- Deo sam one sile koja večito stremi zlu, a večito tvori dobro.

Gete, „Faust“

Stihovi iz Geteovog „Fausta“ kojima počinje roman „Majstor i Margarita“ gotovo u potpunosti razjašnjavaju dilemu koja je neizbežna prilikom čitanja ovog romana – da li đavo iskušava ljude usled čega oni, u urođenoj slabosti svojoj, čine zlo – ili bi oni činili zlo i da đavola uopšte nema. On njih, doduše, zaista iskušava, ali sa jednom sasvim drugom namerom.

Pokušajmo da razjasnimo ko je tu šta. Moramo imati u vidu aluzivni spektar koji vodi do Geteovog „Fausta“, ali se ne smemo previše oslanjati na tumačenje iz tog ugla. Nemamo posla sa još jednom obradom faustovskog motiva, jer nema ugovora. Neke aluzije na „Fausta“ čak kao da imaju funkciju da nas zavaraju i navedu na pograšan trag. (Margariti je odbojan Alojzije Mogarič, kao što je Gretici u „Faustu“ bio odbojan Satana. Dok čitamo o ovome još ne znamo ko je Mogarič i, zbog načina na koji majstor govori o njemu, imamo utisak da u njemu ima nečeg demonskog, međutim ispostavlja se da je u pitanju najobičniji čovek i to, naravno, prevarant.) Nema ni prologa na nebu, nigde se ne susteću Bog i Satana, niti pak Satana i Isus, premda su obojica protagonisti u ovom romanu. Drukčiji je njihov odnos. Obojica su deo večnog poretka u kome usklađeno deluju, samo imaju različite „nadležnosti“, kako je to pri kraju romana formulisao Voland (Satana lično). Isus prebiva u svetlosti; sa druge strane, požurili bismo kada bismo ustvrdili da đavo prebiva u tami (mada i dalje nosi atribut princa tame) – izgleda da je on nadležan i za Zemlju, čiju sliku dočarava Volandov globus. Pri tom Satanino delovanje nikako nije uzrok zla u svetu. Pre će biti da je njegova glavna misija da održava ravnotežu između dobra i zla i da se pobrine za ispunjenje poznatog teološkog aksioma da posledice zla trpe upravo oni koji to zlo i čine. Zato nikakvo zlo neće zadesiti Margaritu, bez obzira na to što sa đavolom ima neku vrstu dogovora. Nju ne mogu da ukaljaju hiljade kužnih poljubaca obešenih zlotvora po golom telu. Ona je suštinski plemenita, čak hristolika figura. Njoj je dato da prašta (upečatljivi primeri – oslobađa Fridu prokletstva, rizikujući da ne dobije drugu priliku da poželi nešto. Ne želi ni da Latunski - jedan od književnih kritičara koji su uništili majstora i koga ona svim bićem mrzi, toliko da mu je demolirala stan kad je postala veštica – bude ubijen, iako joj je to ponuđeno....)

Moskva tridesetih

Da vidimo kako stoje stvari na zemlji. Vidimo Moskvu, dakle jednu metropolu, i njene građane. Na humorističan način, uz prisustvo fantastike, prikazani su poroci, podlost i zloba ljudi koji se ne ustručavaju da, zarad sitne lične koristi, nekome potpuno unište život, sitnih i bednih duša koje dominiraju svuda i po čijoj je meri sačinjen celokupan društveni poredak u kom nadareni, samosvesni pojedinac, kakav je bezimeni majstor iz ovog romana, može jedino biti uljez.

Interesantno je da dok prelazimo preko stranica romana „Majstor i Margarita“ ne srećemo baš često političare, bankare, zelenaše, niti pripadnike drugih tradicionalno nečasnih zanimanja. Ne vidimo ni kriminalce, ubice – osim na Volandovom balu u Valpurginoj noći. Umesto njih, pred nama iskrsavaju pesnici, književnici, dramaturzi, taj kulturan i uzvišen svet, i drugi ljudi koji sa tim svetom imaju najtešnje veze. Nešto tu nije kako treba, zbog čega u družinu književnika ne primaju ljude poput majstora. U pitanju je grupa osrednjih, ali poslušnih, podobnih i integrisanih ljudi kojima su zapala tako lepa nameštenja. Oni žive lagodno, imaju komforne stanove, lepo se hrane i oblače, putuju u svetu, uživaju ugled u zajednici. Nešto i pišu, pa čitaju i ocenjuju jedni druge u tom samozadovoljnom svetu.

Elementi bildungsromana

Setimo se prvog pesnika kog srećemo u romanu „Majstor i Margarita“ - Ivan Bezdomni je neznalica i pozer, sasvim netalentovan, ali poslušan pesnik koji piše ono što se od njega očekuje. Interesantno je da baš ovaj lik do kraja romana doživljava razvoj i transformaciju koja je sasvim pozitivna, iako je sve promene inicirao susret sa nečisto silom. Radi se o tome da je u njemu bilo potencijala, bio je mladić spreman da uči i da se menja i nije ogrezao u pokvarenosti kao što je bio slučaj kod drugih moskovskih literata. Njegov slučaj uvodi i elemente obrazovnog romana u Bulgakovljevo delo. Ivan ima dva učitelja – prvi je Mihail Berlioz kome je na početku romana otkinuta glava, koji ga je usmeravao ka pisanju socijalistički podobne poezije; drugi je sam majstor, sa kojim se susreće u ludnici, koji ga je naveo da prizna da njegova sopstvena poezija nema nikakvu vrednost i da treba da se okane pisanja. Na kraju romana, Ivan je cenjeni doktor nauka.

Majstor – umetnik izgnan iz društva

Junak iz naslova romana „Majstor i Margarita“ nema imena, a čovek bez imena ne postoji. Građanski status ovog junaka je problematičan – njegova pozicija u društvu je srušena, identitet uništen, jer se nije uklapao u postojeći poredak.

Siromašni umetnik je nekako došao do svote novca koja mu je omogućila da neko vreme živi bez brige o elementarnoj egzistenciji (moglo bi se zaključiti da izvesne sile imaju udela u tome, ta da je sve deo nekakvog plana, ali to nije nigde eksplicirano). Ta okolnost je dobro došla, umetnik je koristi kako bi napisao roman o Pontiju Pilatu, u koji ulaže svu svoju energiju. Problem nastaje u momentu kad pokušava da izda svoj roman. Budući da se radnja „Majstora i Margarite“ odvija u komunističkoj totalitarnoj državi u kojoj se kažnjava čak i misao o kakvoj religioznoj temi, majstora kritičari uništavaju i on završava u ludnici.

Ljubavna priča

Ljubav majstora i Margarite je najjednostavnija, ali i najuzvišenija tema ovog romana. Ljubav između istinski srodnih duša ne poznaje prepreke. Margarita ostaje odana majstoru nakon nesreće koja ga je snašla, iako ne zna šta se zapravo sa njim desilo ni da li je još uvek živ. Spremna je na sve kako bi ga vratila, čak i na to da postane veštica. Pokazuje ogromnu hrabrost, uzvišenost i snagu duha. Nakon svega, majstor i Margarita, kao nagradu za aktivnu ljubav, dobijaju zajedničku večnost u spokoju.

Roman u romanu: Pontije Pilat

Dve ideje iz majstorovog romana o Pilatu su naročito opasne: apologija Hrista (na početku „Majstora i Margarite“ vidimo da je glavni zadatak pisaca da dokažu da Isus Hrist nikada nije ni postojao) i ono što kritičari nazivaju „pilatovštinom“ - evo o čemu je zapravo reč.

Roman majstora iz Bulgakovljevog romana se bavi biblijskom i istorijskom temom osude i razapinjanja Isusa Hrista i ulogom koju je u tome imao Pontije Pilat, tadašnji prokurator Judeje. Glavni junak je upravo Pilat, a glavna tama njegov unutrašnji konflikt.

Pontije Pilat je bio najviši predstavnik rimske vlasti u Judeji, njegova reč je bila poslednja kada su se donosile važne odluke, nijedno pogubljenje nije izvršavano bez njegovog formalnog odobrenja. Pilat je mogao da spase Ješuu Ha-Nocrija (Isusa Hrista), ali to nije učinio zbog jednostavnog principa – administracija Rimskog carstva je izbegavala da se meša u unutrašnje i verske razmirice na pokorenim teritorijama, kako bi se izbegao bezrazložan gnev stanovništva. Pilat je, prema Bulgakovljevoj verziji, želeo da spase Isusa, čak je pokušao na suptilan način da utiče na odluku jevrejskih vlasti, kojima je međutim bilo veoma stalo da uklone mesiju za kojim bi pošle mase.

Pilatu je teško palo pogubljenje Ha-Nocrija, osećao se loše zbog svog udela u tome. Griža savesti jednog predstavnika vlasti koji je samo postupao onako kako se od njega očekivalo nije naivna stvar – ona predstavlja osnov za duboko preispitivanje principa na kojima ta vlast počiva. To je ta opasna ideja koja je dovela do propasti majstora, a umalo i samog Bulgakova, čije delo takođe nije bilo prihvaćeno, a prva verzija cenzurisana.

Majstorov roman o Pontiju Pilatu je bio osuđen zbog pilatovštine i apologije Hrista, dok Bulgakovljev roman „Majstor i Margarita“ u celini može biti viđen i kao apologija Satane, što je jednoj grupi vandala koji sebe smatraju valjanim Hrišćanima poslužilo kao izgovor da, pre par godina, spale Bulgakovljev muzej u Moskvi.

Apologija Hrista

Apologija Hrista u romanu „Majstor i Margarita“, tačnije unutar romana o Pilatu, vezana je za pitanja o ljudskoj prirodi i oslanja se na ideju i priču već poznatu u ruskoj i svetskoj književnosti. Radi se o još jednoj umetnutoj priči – junak romana „Braća Karamazovi“ Fjodora Dostojevskog, Ivan Karamazov, zamislio je poemu pod imenom „Veliki Inkvizitor“.*

Kod Dostojevskog, Hrist dolazi da poseti katoličku Sevilju u doba najžešće tiranije španske Inkvizicije (paralela: kod Bulgakova, Satana posećuje ateističku Moskvu). Mase prepoznaju mesiju, polaze za njim, a zatim ga se, pod uticajem vlasti, iznova odriču i on biva pogubljen po drugi put.

Razlog za oba pogubljenja leži u tome što je, prema mišljenju koje možemo naći u delima Dostojevskog i Bulgakova, Isus Hrist verovao u ljude više nego što su oni verovali u njega, što je idealizovao ljudski rod i time mu postavio previsoke zahteve – da bude u stanju da se odrekne svega zarad slobode. Problem je u tome što ljudima sloboda, kao i odgovornost koju ona nosi, predstavlja u stvari ogroman teret. Ljudi više vole da im neko postavi pravila po kojima treba da žive, pa da budu nagrađeni za poslušnost. Njima dominiraju sitni interesi, pohlepni su, poročni i slabi. Bulgakov u romanu „Majstor i Margarita“ stavlja akcenat na kosmički potencijal tih klica zla koje se nalaze u običnim ljudima, koje Ješua/Isus, uprkos svemu, i dalje zove „dobrim ljudima“.

Zlo je ipak u čoveku. Đavo tu nije ništa kriv.

Valentina Đorđević/ Eseji