Magia sutra – Raspevana vizija
Ni za trenutak se ne sme zaboraviti da je reč o realizaciji. Kako se čovek ne bi našao u opseni celog jata ovako visokih i lepih ideja, od kojih ni jednu ne ispunjava niti može da je ispuni, a možda i ne želi, i zbog toga, na koncu, ostaje bolno prazan.
Život nije dat zbog sebe samog, nego da bi čovek svojim životom pribavio spasenje. Naravno, ne svoje. Pojedinačno i zajedničko spasenje nisu razdvojeni. Ko živi u opseni neostvarenih ideja, za sebe samog je skandalozan lažov, a za druge skandalozno smešan. To je dvostruki skandal u čovekovoj egzistenciji, kad neko brblja i popuje i uči i poučava i kara i kažnjava i objavljuje krupne reči i ništa ne ostvaruje. I ovaj skandal je prvi razlog zašto zemlja nije Crkva, nego bolnica i tamnica i ludnica.
Čovek ima moć, kaže Beme, da izmeni celu prirodu, ali najpre mora da izmeni sebe, drukčije ne ide. Znamo da vladajuća sila našeg života nije obilje i bogatstvo i znanje, nego upravo obrnuto oskudica, i siromaštvo i neznanje. Naša egzistencija je kvarna egzistencija. Nema nikakvog smisla da sami sebe spolja molujemo slikama uzvišenih ideja. Jedna jedina, čak malena realizovana ideja viša je nego najuzvišenija nerealizovana ideja preko cele pozornice. Spasenje je u realizovanoj reči. Samo delatna misao ugrađena u život može biti aktivni deo Životnog puta.
Zašto? Jer samo to deluje na spasenje. A sada, bar za trenutak, kako bi čovek razumeo momenat realizacije, sve ostalo treba pomeriti u stranu. Kako bi čovek razumeo i naučio, što je samo drugi izraz za primenu na sebi samom. Treba staviti u stranu reči život i spasenje; kvarnost egzistencije; bolest i greh i ludilo; magiju i čaroliju. I kad je čovek sve to otrebio sa samog momenta, ostaje nešto jedino: imaginacija. Životna mašta. Bezgranično osetljivo mesto, gde nešto iz nevidljivog i nekontrolisanog magijskog sveta, nešto što je i samo nevidljivo i dekontrolisano, inicira samo sobom, i na usmereni dodir iskrsne i pojavi se i uobliči se. Ovaj oblik (slika) istovremeno je glas i reč i prizor.
I Beme tako opisuje (Schall, Wort, Bild). Raspevana vizija. Ali to ovako još nije potpuno. Jer ova raspevana vizija ima svoj žar, i to ima strast i ima zanos i ovaj zanos eksplodira. Munjom suknula zanosna raspevana vizija. Ali ova vizija istovremeno je aktivna moć. volja. U onom trenutku kada iz ovog nevidljivog i nekontrolisanog magijskog sveta iskoči ovo dotično nešto i preskoči u vidljivi i manifestno čarobni svet, ono zapravo dotiče takvo mesto koje zapravo leži na sredini između nevidljivog i vidljivog sveta, i to mesto nije tačka preobražaja, nego mnogo više od toga; to je začelo, to jest početak, na koncu pak tačka nastanka. Gde je sve .zajedno. Celina, to jest: slika, prizor, vizija, ali peva, i ta pesma je razumna reč, logos, govor, i ovaj govor je strast i zanos i munja i aktivitet.
Ali najvažnije tek sada sledi. Kada se govorna vizija razbuktana plamenom. pojavi, ona se ne zaustavlja, nego se u tom istom luku okreće nazad (ali ne i nazad, nego napred i ne i napred, nego nabuja i zrači i ovlada prostorom), to jest vizionarski žar vizije onoga ko je ugleda preoblikuje prema svom liku. To j e u njoj magija. Stope se lice koje gleda i viđena slika. Subjekt i object se sjedinjuju. To je u njoj čarolija. Zato Beme kaže da u imaginaciji prestaje dvojnost subjekta i objekta; čovek postaje vizija sopstvene imaginacije, odnosno vizija u povratnom dejstvu transmutira (preobražava) i presuštastveni čoveka:
Vizija je slika. Slika koja oblikuje čovekovom predstavom. Ali ova zamišljena i obrazovana slika zapravo nije rezultat samo sposobnosti, nego je i magija sposobnost, i delujući povratno ona stvara novu sposobnost, i slika čoveka preoblikuje prema svojem liku. Tako čovek postaje slika sopstvene slike. Odnosno tako čoveka oblikuje sopstvena sposobnost.
U ovom opisu nema nijedan momenat .koji se može zanemariti: vizija je bitna kao i to što ona peva, i pesma je smislena (reč), ali je isto toliko bitno i da je to zanos i strast, i da je to aktivna moć, odnosno volja. Najvažnije je pak da je to začetak, i to da je čovek u ovoj viziji istovremeno subjekt i objekt sopstvene slike. U žaru vizije čovek se istopi i preuzima oblik (smisao) vizije (raspevana reč).
Imaginacija je magijski akt i čarolija. Ja sam ono što (koga) moja imaginacija dočara, odnosno što (koga) svoj om životnom maštom namenjujem sebi i za što sebe smatram dostojnim.
(Beleška: Ranije smo bacili pogled sa strane u vezi s metodama joge, karma-joga, dnjana-jora i hatha-joga, hindu baštine. Sada treba da bude reči o pravom jedinstvu tri metoda, o rađa-jogi. Karma-joga je duhovna gimnastika aktivnosti, dnjana-joga je razumna duševna gimnastika, hatha-joga je telesna gimnastika. Jedinstvo tri joge, rađa-joga je gimnastika imaginacije. Rađa-joga primenjuje postupak kako čovek ume svoju imaginaciju da potpuno očisti od svake štetne i mutne i tamne sile. Rađa-joga je, dakle, svesno čišćenje životvog poretka (životne mašte). Koristeći se Bemeovim rečima, rađa-joga je egzorcizam (isterivanje đavola).
Bela Hamvaš
