Karma, Lav Nikolajevič Tolstoj

Šaljem Vam budističku priču "Karma", a prevod je moj!. Ova priča mi se mnogo dopala zbog njene naivnosti, ali i zbog njene dubine. Naročito se, vrlo dobro objašnjava jednostavna istina, koju u poslednje vreme na sve načine i svekoliko pokušavaju da uguše, da se od zla spašavamo i da bogatstvo stičemo jedino svojim postupcima, te da ne postoji nikakva druga oruđa, koja mogu zameniti naše lične napore, usmerene ka ličnom, odnosno opštem bogatstvu i blagostanju.

Tolstojeva beseda budističke priče "Karma"

Istina - iznad svega i pre svega

(tekst je napisan 1894. i objavljen iste godine u br. 12 časopisa "Severni vesnik")
Napomena L. N. Tolstoja:

Karma je budističko verovanje da su osnovne karakterne crte i čitava sudbina svakog čoveka posledica njegovih postupaka u prošlim životima, te da dobro i/ili zlo u svačijem budućem životu zavise od uloženog ličnog napora da se zlo izbegne i da se čine dobra dela u tekućem životu.

Šaljem Vam budističku priču "Karma", a prevod je moj!. Ova priča mi se mnogo dopala zbog njene naivnosti, ali i zbog njene dubine. Naročito se, vrlo dobro objašnjava jednostavna istina, koju u poslednje vreme na sve načine i svekoliko pokušavaju da uguše, da se od zla spašavamo i da bogatstvo stičemo jedino svojim postupcima, te da ne postoji nikakva druga oruđa, koja mogu zameniti naše lične napore, usmerene ka ličnom, odnosno opštem bogatstvu i blagostanju. Objašnjenje je izuzetno dobro, zato što postaje jasno, da je bogatstvo pojedinca pravo bogatstvo samo onda, kada je sveopšte. Jer, čim je razbojnik, koji je izašao iz pakla poželeo bogatstvo samo za sebe, istog momenta je bogatstvo prestalo da bude bogatstvo i razbojnik se stropoštao u bezdno pakla. Ova priča nekako iznova osvetljava dve osnovne hrišćanske istine: o tome, da je suština življenja samo u odricanju od ličnosti - ko ubije dušu, taj će dušu steći, a da je najveće blago samo u spajanju čoveka sa Bogom i preko Boga međusobno: "da svi jedno budu, kao ti što si u meni i ja u tebi, da i oni u nama budu jedno..." Jevanđelje po Jovanu, 17-21.

Ja sam ovu priču čitao deci i ona im se dopala, a odrasli bi posle čitanja započinjali razgovor o najvažnijim životnim pitanjima. Stoga mi se čini da je ovaj detalj značajna preporuka.

P. S. Ovo je pismo za štampu.

Lav Tolstoj

Pandu, bogati juvelir iz kaste bramina je zajedno sa svojim slugom krenuo na put u Benares. Sustigavši usput monaha pristojnog izgleda, koji iđaše u istom pravcu juvelir pomisli u sebi: "Ovaj monah deluje baš blagorodno, odaje utisak svetog čoveka".

Razgovor sa dobrim ljudima donosi sreću. Ako i on ide u Benares, pozvaću ga da uđe u moju kočiju i da putujemo zajedno. Juvelir se monahu pokloni i upita ga kuda se uputio, a monah, koji se zvaše Narada odgovori da ide u Benares. Juvelir ga pozva da uđe u kočiju.

- Zahvalan sam Vam za vašu dobrotu - reče braminu monah. Ja se zaista umorih od dugog pešačenja. Pošto nemam ništa i nisam u stanju da novcem platim vožnju, možda ću moći da se odužim nekim bogatstvom znanja iz bogate duhovne riznice, koju čuvam i nosim u sebi i sa sobom, zahvaljujući blaženom, velikom Budi, učitelju čovečanstva.

U Benares krenuše zajedno. Juvelir Pandu sa zadovoljstvom slušaše Naradove usputne poučne besede. Posle oko jednog sata vožnje naiđoše na bespuće, na veoma uzak puteljak iznad provalije, bez mogućnosti za nastavak putovanja, jer ga seljačka kola i slomljeni točak na njima celom širinom pregradiše.

Seljak Devala, vlasnik kola iđaše u Benares, da proda pirinač te bejaše žurio da stigne u cik zore. Ako bi zakasnio i stigao tek danju, kupci pirinča bi otišli iz grada, već otkupivši potrebnu količinu pirinča.

Juvelir, shvativši da neće moći dalje ako se kola ne sklone. Ljutito naredi svom robuMagaduti, da ih zbog prolaska kočije pomeri u stranu. Seljak se usprotivi, jer zbog blizine provalije svako pomeranje kola izaziva prosipanje pirinča u provaliju.

Ali, bramin ne slušaše seljaka i naredi slugi da skloni kola puna pirinča. Sluga Magaduta, koji bejaše veoma jak i uživaše u vređanju ljudi posluša gazdu, a monah ne stiže ni jedne reči da kaže u odbranu seljaka, te iskoči iz kočije i reče:

- Izvinite, gospodine što ću vas napustiti. Zahvalan sam za vašu dobrotu i za zajedničko putovanje od jednog sata u vašoj kočiji. Bio sam umoran, kada me povezoste, ali se zahvaljujući vašoj ljubaznosti odmorih. Ako je ovaj seljak ovaploćenje nekog od vaših predaka, onda ću vam se za vašu dobrotu najbolje odužiti, tako što ću njemu pomoći u nevolji.

Bramin iznenađeno pogleda monaha.

- Vi velite, da je ovaj seljak ovaploćenje nekog od mojih predaka!? Nije valjda?

- Ja znam, odgovori monah, da vama nisu poznate složene i značajne veze, koje vas povezuju sa sudbinom ovog seljaka. Ali, od slepca se ne očekuje da vidi i meni je veoma žao što sami sebi nanosite štetu, te ću pokušati da vas zaštitim od bolnih rana, koje se spremate da sami sebi nanesete!.

Bogati trgovac nije navikao na prekore. Osetivši pak, da su reči monaha, mada izrečene dobronamerno ipak uvredljive, on naredi slugi da nastave put.

Monah se pozdravi sa seljakom Devalom, pomože mu da popravi kola i da pokupi prosuti pirinač. Posao je prilično brzo obavljen, te Devala pomisli:

- Ovaj monah, mora da je neki sveti čovek, jer kao da mu pomažu nevidljivi duhovi. Moram ga pitati zašto gordi bramin prema meni bejaše tako surov, te upita: - Poštovani gospodine! Možete li mi reći zašto se tako nepravedno ponašaše prema meni čovek kome u životu ništa loše nikada ne učinih?

Monah reče:

- Ljubazni prijatelju, ne pretrpeste vi nepravdu, već u sadašnjem postojanju samo doživeste ono, što u prošlom životu uradiste ovom braminu. Neću pogrešiti, ako vam kažem da bi ste vi i sada braminu uradili to isto, što uradi on vama, kada biste bili na njegovom mestu i imali jakog slugu.

Seljak prizna da bi, kada bi samo imao vlast postupio sa drugim čovekom koji mu se ispreči na putu, potpuno isto, kao što je bramin postupio sa njim.

Putovanje u Benares se nastavi i na samom ulasku u grad konj poskoči bežeći u stranu.

- Zmija, zmija! - povika seljak.

Monah, ugledavši predmet koji uplaši konja skoči sa zaprege i vide, da se konj preplaši od debelog novčanika punog zlatnog novca.

Niko, osim bogatog juvelira, nije mogao da izgubi ovaj novčanik - pomisli monah, te podiže novčanik sa zemlje, pruži ga seljaku i reče:

- Uzmite ovaj novčanik i, kada budete u Benaresu, otidite do hotela koji ću vam pokazati, potražite bramina Pandu i dajte mu novčanik. On će vam se izviniti za grubo ponašanje, ali mu vi recite da ste mu oprostili i da mu želite puno uspeha u daljem životu, jer, verujte mi, što više uspeha ima on, to će bolje biti i vama. Vaša sudbina u mnogome zavisi od njegove sudbine. Ako vas Pandu bude pitao za objašnjenje, vi ga samo pošaljite u moj manastir gde će me uvek naći spremnog da mu pomognem savetom, ako mu savet zatreba.

Stigavši u Benares, juvelir Pandu nalete na Malmeku, bogatog bankara.

- Gotov sam ! - reče Malmeka - i ne mogu ništa da uradim, ako danas ne otkupim kola najboljeg pirinča za carsku kuhinju. Postoji u Benaresu moj neprijatelj bankar koji, saznavši da se dogovorih i da čvrsto obećah carskom nabavljaču, da ću u rano jutro dopremiti puna kola pirinča, u želji da me uništi, otkupi sav pirinač u Benaresu. Carski nabavljač mi nikako neće oprostiti, a sutra sam gotov, ako mi Krišna ne pošalje anđela sa neba.

Dok Malmeka jadikovaše zbog svoje nesreće, Pandu krenu rukom ka svom novčaniku, ali ga ne pronađe u džepu, niti u kočiji, te za krađu optuži svoga roba Magadutu i pozva policajce, te ga privezaše za stub i surovo mučiše, ne bi li ovaj priznao.

A, rob zapomagaše i vikaše:

- Nevin sam, pustite me! Ne mogu više da podnesem mučenje! Ja sam potpuno nevin i okajavam tuđe grehove! O, kada bih mogao da zamolim za oproštaj onog seljaka prema kome sam bio zao zbog moga gazde! Ove muke su mi sigurno kazna za to, što sam bio surov.

Policajci još uvek mučiše roba, kada seljak dođe do hotela i na čuđenje okoline izgubljeni novčanik pruži juveliru. Policajci roba pustiše, ali on, nezadovoljan gazdom pobeže i odmetnu se u planinske razbojnike.

Kada pak Malmeka svojim ušima bejaše čuo, da seljak može da mu proda najbolji pirinač, pravi za carske astale, istog trena otkupi sav pirinač po trostrukoj ceni, a Pandu, radostan zbog vraćanja novca požuri u manastir po savete monaha.

Monah Narada reče:

- Ja bih Vam mogao dati razjašnjenje, ali, znajući, da niste u stanju da shvatite duhovnu istinu, odabraću ćutanje. Međutim, daću vam savet, koji je za sve isti: odnosite se prema svakom čoveku sa kojim se sretnete isto onako, kao prema sebi samom, služite svakom čoveku na isti način, kao što želite da vama drugi služe. Na ovakav način ćete posejati seme dobrih dela i bogata žetva dobrih dela vam neće izostati.

- O, monaše! Objasnite mi bolje - reče Pandu - i biće mi lakše da se pridržavam Vašeg saveta.

I monah reče:

- Pažljivo me slušajte, jer ću vam dati ključ od tajne: čak i ako ne shvatate, verujte onome što vam ja kažem. Smatrati sebe izdvojenim bićem je obmana i onaj, ko usmerava svoj razum ka tome, da ispuni volju tog izdvojenog bića, sledi lažni sjaj, koji ga dovodi do bezdna greha. To, što mi sebe smatramo izdvojenim bićima se dešava zato što Majina koprena zaslepljuje naše oči i smeta nam da vidimo neraskidivu vezu sa bližnjima, smeta nam da pratimo naše jedinstvo sa dušama drugih bića. Mali broj ljudi poznaje ovu istinu. Neka sledeće reči budu vaš talisman:

"Svako, ko šteti drugima, čini zlo sebi. Svako, ko pomaže drugima, čini dobro sebi. Prestanite da smatrate sebe izdvojenom jedinkom - i vi ćete izaći na put istine.

Svakome, čiji vid je zamračen Majinom koprenom se čitav svet čini raskomadanim na ličnosti bez broja. Takav čovek nije u stanju da shvati vrednost i značaj sveobuhvatne, bezuslovne ljubavi prema svemu što je živo ".

Pandu odgovori:

- Vaše reči, poštovani gospodine, imaju dubok značaj i ja ću ih pamtiti. Ja, u toku mog putovanja u Benares za siromašnog monaha učinih majušno dobro delo, koje me ništa ne odkošta, a posledice majušnog dobrog dela su dobročiniteljske.

1 Prvobitno značenje pojma Maja (maya) u Vedama je: natprirodna moć najviše volje - bogova da izazivaju iluziju. Maya je prividan osnov pojavnog sveta, kosmička iluzija koja prekriva jedinu stvarnost. Ceo pojavni svet funkcioniše po zakonu Maje. Svi utisci koji dolaze od čula postoje samo u našoj svesti, varljivi su i sama istina je obavijena mnogim velovima. Stvarnost leži duboko skrivena pod koprenom Maje (iluzije)

Prema vama imam ogromnu obavezu, jer bih bez vas ostao bez novčanika i bez trgovine u Benaresu koja još više uveća moje bogatstvo. Osim toga, vaša brižnost i dovoženje kola sa pirinčem uvećaše bogatstvo mog prijatelja Malmeka. Kada bi svi ljudi spoznali istinu vaših pravila, onda bi mnogo bolji postao svet u kome živimo, zlo bi nestalo a povećalo bi se sveopšte blagostanje! Hteo bih, da Budinu istinu svi razumeju, te ću napraviti manastir na mom imanju, a vas pozivam da me posetite.

Godine se nizaše. Panduov manastir (Kolšambi) postade mesto okupljanja mudrih monaha i centar prosvećivanja naroda.

Saznavši za lepotu dragocenog kamenja i ukrasa koje izrađivaše Pandu, car susedne države posla svog izaslanika da naruči krunu od suvog zlata i dragog kamenja.

Po završetku izrade krune, Pandu krenu kod cara i sa sobom ponese popriličnu količinu zlata. Karavan, pun dragog kamenja i zlata bejaše imao oružanu pratnju, ali ga u brdima napadoše razbojnici na čelu sa Magadutom i opljačkaše svo Panduovo blago.

Pandu stradaše, ali razmišljaše: Ja zaslužih ove gubitke zbog grehova koje napravih u prošlom životu. U mladosti bejah surov prema narodu, a ako sada žanjem ono što posejah onda nemam prava da se žalim na sudbinu.

Pošto postade bolji prema drugim ljudima, Pandu jasno shvati i prihvati da mu nesreće poslužiše kao oruđe za pročišćenje surovog srca.

Godine prolaziše i jednom Pantaka, mladi monah i učenik Naradin, putujući po planinama Kolšambija, dospe u ruke razbojnika. Pošto kod sebe ništa nije imao, razbojnički vođa ga pretuče i potom pusti. Sutradan, prolazeći kroz šumu Pantaka začu graju i viku razbojnika, koji prebijaše svog vođu..

Magaduta, kao lav okružen psima, pokušavaše da se odbrani, neke i ubi, ali ga grupa razbojnika na smrt pretuče i razbeža se. Monah, izašavši iz grma otrča do potočića ne bi li osvežio i vratio u život vođu razbojnika koji umiraše.

Magaduta progleda i škripeći zubima reče:

- Gde su nezahvalni psi, koje toliko puta predvodih u uspehe i pobede? Bez mene će crći kao šakali koje otrovaše lovci.

- Ne mislite na vaše prijatelje i saučesnike vašeg grešnog života - reče Pantaka, već pomislite na vašu dušu i iskoristite u poslednji, samrtni čas mogućnost spasenja koja vam se pruža. Evo vam vode, popijte, a ja ću vam previti rane. Možda ću uspeti da vam spasem život.

- Beskorisno je ! - odgovori Magaduta. Ja sam osuđen. Zlikovci me smrtno raniše. Nezahvalni podlaci! Tukoše su me onim udarcima, kojima ih ja naučih.

- Vi sada žanjete ono što ste posejali - nastavi monah. Da svoje drugove naučiste dobrim delima njihovi postupci bi bili dobri. Ali, vi ih učiste da ubijaju, i zato ste preko svojih dela ubijeni njihovom rukom.

- Vi ste u pravu - odgovori vođa razbojnika, zaslužih sam ovakvu sudbinu, ali je vrlo teška, jer ću morati žnjeti plod svih svojih loših postupaka u budućim životima. Naučite me, sveti oče, šta da uradim, da sebi olakšam život i oslobodim se grehova, koji me pritiskaju kao stena, nalegla na moje grudi.

- Iskorenite vaše grešne želje, uništite zle strasti i ispunite svoju dušu dobrotom za sva bića.

- Učinih mnogo zla i ne činih dobra dela. Kako mogu da se iščupam iz ove paukove mreže nesreće, koju satkah od zlih želja moga srca? Moja karma će me odvući u pakao, ja nikada neću biti u stanju da stupim na put spasenja.

- Da, vaša karma će u budućim ovaploćenjima požnjeti plodove onog semena, koje posejaste. Za učinioca loših stvari nema izbavljenja od posledica svojih loših postupaka. Ali, ne očajavajte: svaki se čovek može spasiti, samo pod uslovom, da iz sebe iskoreni zabludu ličnosti. Sada ću vam ispričati istoriju velikog razbojnika Kandate, koji umre, a da se ne pokaja i ponovo se rodi kao đavo u paklu, gde se silno namuči zbog svojih zlodela. U paklu provede mnogo godina i ne mogaše pronaći izlaz iz nesrećne situacije, sve do momenta kada Buda dožive prosvetljenje. U trenutku Budinog prosvetljenja zrak svetlosti dospe u pakao i probudi u svim demonima nadu, a razbojnik Kandata povika: "O Budo blaženi, sažali se nad mojom sudbinom! Ja mnogo patim; i mada sam činio zlo sada želim da krenem putem pravednosti. Ali ne mogu da se izvučem iz mreže nesreće".

Kada Buda začu molbu demona iz pakla, posla mu pauka u paučini. Pauk tada reče: "Uhvati se za moju paučinu i po paučini izađi iz pakla ". Pauk ubrzo nestade, ali ga Kandata posluša, uhvati se i krenu po paučini da izlazi iz pakla. Paučina bejaše čvrsta i on se penjaše sve više i više. Ali, paučina poče da se ljulja, jer za njim krenuše i drugi paćenici. Kandata se uplaši; on je video da je paučina tanka i da se sve više rasteže, te da se može pokidati. Dotle gledaše samo ispred sebe, a sada pogleda dole i vide da se za njim penje gomila stanovnika pakla po tanušnim nitkama paukove mreže. "Kako može ova tanka nit da izdrži težinu svih ovih ljudi ", - pomisli i uplašivši se povika: "Pustite paučinu, ona je moja!" Paučina se pokida i Kandata upade nazad u pakao.

Zabluda ličnosti je još uvek živela u Kandati. On nije znao za čudesnu moć iskrenog stremljenja "ka gore" da bi se zakoračilo na na put pravednosti. Takvo stremljenje je suptilno, fino, kao paučina, ali ono podiže i drži uspravnim milione ljudi i što se više ljudi bude uspinjalo po paučini, to će lakše biti svakom od njih. Međutim, čim se u ljudskom srcu javi misao, da je paučina samo moja, da bogatstvo pravednosti pripada samo meni i da niko ne sme sa mnom da ga deli, nit se prekida i mi se vraćamo, padamo nazad u prethodno stanje izdvojene ličnosti. Izdvojenost ličnosti je prokletstvo, a spajanje je blagoslov. Šta je pakao? Pakao nije ništa drugo do samoživost, a nirvana je život sa svima i za sve.

- Dajte mi da se uhvatim za paučinu - prozbori umirući vođa razbojnika Magaduta, kada monah završi svoju besedu - i ja ću se izvući iz pakla.

Magaduta nekoliko minuta zaćuta premišljajući, pa nastavi:

- Saslušajte me, sve ću vam priznati. Bejah sluga kod Pandua, juvelira iz Kolšambija. Ali, posle toga, kako me nepravedno izmuči ja pobegoh i postadoh razbojnički vođa. Pre izvesnog vremena, saznadoh da će gazda proći planinom, te ga opljačkah i oduzeh mu prilično bogatstvo. Otidite kod njega i recite mu da mu iz srca oprostih za poniženje koje mi nepravedno nanese i da ga molim da i on meni oprosti što ga opljačkah. Dok živeh kod njega, njegovo je srce bilo tvrdo kao kamen i ja se od njega naučih sebičnosti. Saznadoh da gazda postade dobrodušan i da ga svi uzimaju za primer dobrote i pravednosti. Ne želim da mu ostanem dužan. Zato mu recite da sačuvah zlatnu krunu koju on napravi za cara, kao i svo drago kamenje i da ih sakrih u pećini. Samo dva razbojnika znadoše za pećinu al´ obojica poginuše. Pandu neka povede sa sobom pratnju do pećine i neka uzme sve, što mu ja ukradoh. Magaduta prošapta monahu gde je pećina i ispusti dušu na njegovim rukama.

Vrativši se ubrzo u Kolšambi, monah ode kod juvelira i ispriča mu detalje o događajima u šumi, te Pandu ode i povrati svoje sakrivene dragocenosti, a sa počastima sahrani razbojnike i njihovog vođu.

Tumačeći Budine reči Pantaka nad grobom reče:

Ličnost čini zlo, ali ličnost i strada od zla koje učini.

Ličnost se uzdržava od zla i time se pročišćava.

Čistoća i nečistoća pripadaju ličnosti: niko ne može da očisti nekog drugog.

Čovek sam mora učiniti napor; Bude (prosvetljeni) su samo propovednici.

Naša karma - dodade monah Pantaka - nije delo Šive, ili Brame, ili Indre, ili bilo koga od bogova, naša karma je posledica naših postupaka. Moje postojanje je utroba, koja me nosi i nasledstvo, koje mi pripada, i prokletstvo mojih zlih dela i blagoslov mojoj pravednosti. Moje postojanje je jedino sredstvo moga spasenja.

Pandu, svo svoje blago doveze nazad u Kolšambi i skromno koristeći bogatstvo, koje mu se neočekivano vratilo nazad, mirno i srećno prožive ostatak života, a kada već u dubokoj starosti umiraše u okruženju mnogobrojne familije na samrti svima reče:

- Draga deco, ne osuđujte druge za svoje neuspehe. Tražite uzroke vaših nesreća u vama samima. I, ako niste zaslepljeni sujetom, vi ćete ih pronaći, a kada ih pronađete, bićete u stanju da se spasete od zla. Lek od vaših nesreća je u vama samima. Neka se na pogled vašeg uma nikada ne navuče koprena Maje. Upamtite ove reči, koje bejahu talisman moga života:

Svako, ko drugom bol nanosi, čini zlo sebi. Svako, ko pomaže drugome, pomaže sebi. Neka nestane obmana ličnosti - i vi ćete zakoračiti na put pravednosti".

Prevela Jasna Kostić

Objavljeno u Asrologosu br 95.