Karl Ove Knausgård - Mačke

Foto: wallpapercave

U našoj kući je kao podstanar, dolazi i odlazi kad hoće, jede na posebnom mestu, spava po ceo dan, nema je po celu noć.

Juče po podne sam zatekao zečju glavu na travnjaku pod kestenom. Oči su bile iskopane i lice unakaženo, pa sam samo po dugim ušima shvatio da je to glava zeca. Mačka ga je ulovila, bio joj je to drugi zec u dva dana, i nije menjala modus operandi, opet otkinuta glava ostavljena u bašti, krvavog krzna i bez očiju. Dok pišem ovo, mačka sedi na simsu i gleda u kuću, čekajući da neko unutra ustane, primeti je i pusti unutra. To je sibirska šumska mačka, duge sivocrne dlake i čupavog repa, žena od koje smo je kupili nazvala ju je Amaga, i zadržala je to ime. Amaga voli da spava u šupljim stvarima, što tešnjim to boljim, čini se, u sanducima, kutijama, koferima, dečjim prikolicama, ali ponekad legne i na sims, stepenik, krevet, sofu ili stolicu. U našoj kući je kao podstanar, dolazi i odlazi kad hoće, jede na posebnom mestu, spava po ceo dan, nema je po celu noć. Ponekad dođu njene poznanice, vidim ih kako sede na travnjaku čekajući da ona izađe. U opisu naravi te rase može se pročitati da su osetljive i snalažljive, i, mada je krajnje antropomorfiziran, ipak se taj opis slaže sa onim što vidim u njoj.

Imali smo nekoliko mačaka u 24 Karl Uve Knausgor mom detinjstvu i svaka je imala svoju narav, od oprezne i nežne Sofi, sive dugodlake norveške šumske mačke, preko njene ćerke Mefisto, takođe dugodlake, sasvim crne, elegantnije i slobodnije od majke, do njenog sina Lasea, naglog, divljeg i upadljivo glupljeg od svojih predaka. On bi počeo da prede čim ga čovek pogleda, nikada nije naučio da koristi posip i voleo je da se mazi. Maženje je očigledno bilo vrhunac njegovog života, trudio se da ga pretvori u orgiju telesnog kontakta, gurkao je njuškom, šape su mu se podizale i spuštale izvučenih kandži, izvrtao se na leđa, širio noge,trljao se o sve o šta je mogao da se trlja. Lase nije imao trunku dostojanstva ili integriteta, i, kad je počeo da tera Mefisto i preuzima kuću, završio je kod veterinara i tamo se susreo sa svojom sudbinom.

Amaga je Laseova suprotnost, njen integritet je neprikosnoven, a ako je oprezna kao Sofi, ni izdaleka nije toliko nežna. Ima izvesnu oštrinu u naravi, vidljivu čak i kad se opusti, jer, iako prede i zatvori oči dok se mazi, oprez je nikada ne napušta sasvim. Svakog trena može da se okrene, ustane, skoči na pod i ode svojim putem. Kad smo pre dve godine uzeli psa, odmah ga je napala, ogrebala ga je tik kraj oka, krv mu je pocurila, i otad je se strašno plašio, ona je bila glavna. Za devojčicu koju smo dobili godinu dana ranije isprva nije marila, ali kad je devojčica naučila da hoda i kada bi se zateturala za njom, Amaga bi se priljubila uz pod poput kornjače i pobegla, kao što uvek čini kad misli da je u opasnosti. Mača, mača!, povikala bi devojčica – bio je to njen naziv za mačku, što mi je uvek davalo šlagvort da je upozorim „ko se mača laća…“ – a onda bi pokušala da je uhvati za rep. To joj obično nije polazilo za rukom, Amaga je bila mnogo brža i samo bi šmugnula, osim kad spava, i, ako tad ne bismo reagovali na vreme, Amaga bi frknula na devojčicu, a ako je to ne otera, ogrebala bi je.To se desilo dvaput, pa je devojčica naučila da poštuje „maču“, više je ne gađa stvarima i ne vuče je za rep, ali hoće da je mazi, što joj mačka dozvoljava, mada mislim da ne izvlači ništa iz toga, jer samo napeto leži budnog pogleda dok dečja ručica prelazi po mekom i često umršenom krznu.Ta njena samokontrola zadivljuje, s obzirom na klanje, krvoločnost i kopanje očiju, na koje je instinkt često nagoni.

Da, živeći s mačkama, počeo sam da se pitam šta je zapravo instinkt. Ranije sam mislio da je to neka vrsta automatskog delanja, nešto unapred programirano i za životinje nezaobilazno, pored to malo misli i osećanja koje imaju, te da je pripitomljavanje samo usađivanje novog sistema, jednako automatskog, koji potiskuje instinkt ili ga navodi u drugom smeru. Mislio sam da je instinkt snažniji kod velikih grabljivica, kao što su lavovi i tigrovi, koji stoga lakše mogu da probiju zid stvoren pripitomljavanjem, te bez najave nasrnu na onog ko ih je pripitomio, ko ih je hranio i negovao, i rastrgnu ga. Možemo to nazvati instinktom, možemo to nazvati prirodom, možemo to nazvati istinskim bićem životinje. Ali kad vidim lava ili tigra u zoološkom vrtu, nikada nemam utisak da njima upravlja to što mi nazivamo instinktom, da su u vlasti svojih nagona, zatvoreni u ograničen broj mogućih reakcija. Pre mi se čini da rade šta hoće, da nikad ne procenjuju i ne prosuđuju neki postupak, već samo delaju. Da presudna razlika između nas i njih nije u tome što mi mislimo a oni ne misle, već u tome što mi imamo moral a oni nemaju. Siguran sam da nas Amaga poima, da zna ko smo, šest članova porodice koji žive u njenoj kući. Takođe sam siguran da nas vidi kao nekakve velike priglupe mačke, tromog tela i uma, i, ako otvoreno ne misli da je bolja od nas, siguran sam da to oseća, celim bićem.

Karl Ove Knausgård, “U leto”, s norveškog preveo Radoš Kosović, Booka, 2021.