Hermann Hesse: Samovolja predstavlja zadovoljstvo
Nije mi poznata nijedna mudrost koja mi može olakšati život. Život nikada nije lak, ali uopšte ne treba da pitamo da li je lak ili nije
Ne postoji ni za koga drugačiji put za razvoj i ispunjenost osim savršene predstave sopstvenog bića. “Budi ono što jesi” idealan je zakon, i za mlade ljude ne postoji drugi put koji vodi do istine i razvitka.
Pošto je taj put otežan mnogim moralnim i drugim preprekama, i pošto svet radije želi da budemo prilagođeni i slabi nego samovoljni, za svakog čoveka koji je individualiziran iznad proseka nastaje životna borba. Tada svako mora za sebe samog da odluči, prema sopstvenim snagama i potrebama, koliko će se podrediti konvenciji ili koliko će joj prkositi. Tu gde on odbaci konvencije i zahteve porodice, države i zajednice, mora znati da se to događa na sopstvenu opasnost. Ne postoji objektivna mera koliko je opasnosti neko sposoban da prihvati. Svako prekoračenje sopstvene mere čovek mora da ispašta i ne može se nekažnjeno ići dalje ni u samovolji, a ni u prilagođavanju.
Ne treba da pitate “Da li su moj način i moj odnos prema životu pravilni?” - jer ne postoji odgovor na to pitanje; svaki način je podjednako dobar, on je jedan deo
života. Mnogo više treba da pitate: “Pošto sam takav, pošto imam ove potrebe i probleme u sebi, koje naizgled drugi nemaju - šta moram da uradim da bih ipak podneo život i stvorio nešto što je moguće lepše od njega?”. I odgovor na to pitanje, ukoliko zaista budete slušali unutrašnji glas, biće otprilike ovakav: “Pošto si takav, ne treba drugima zbog toga što su drugačiji ni da zavidiš, a ni da ih prezireš, i ne treba da pitaš da li je tvoja suština ispravna, već da prihvatiš svoju dušu i njene potrebe kao što prihvataš svoje telo, svoje ime, svoje poreklo i tako dalje: kao nešto što ti je dato, kao nešto od čega ne možeš da pobegneš, čemu treba reći Da i što treba da podržavaš čak i ako je čitav svet protiv toga.”
Ne znam ništa više o tome. Nije mi poznata nijedna mudrost koja mi može olakšati život. Život nikada nije lak, ali uopšte ne treba da pitamo da li je lak ili nije. Možemo biti ili razočarani životom, to je svakome omogućeno, ili možemo učiniti ono što rade naizgled zdravi i sposobni, oni koji naizgled nemaju probleme i koji naizgled nemaju dušu: moramo pokušati da prihvatimo svoju prirodu kao jedinu ispravnu, da svojoj duši damo sva prava.
Ja dajem savete, pa ipak, ne verujem u njihovu vrednost. Prihvatit ćete ono što vam vaša priroda dozvoljava, ni manje ni više. Ne možemo promeniti sebe. Ali, sve smo jači što više priznajemo život, što smo više saglasni u svojoj unutrašnjosti sa onim što nam se događa u spoljašnosti.
Kao što je “spoznaja”, odnosno buđenje duha, u Bibliji prikazana kao greh (predstavljena kao zmija u Raju), tako se i proces nastanka čoveka - individuacija, borba pojedinca sa sobom, dok postaje ličnost izdvajajući se iz mase - uvek sa stanovišta morala posmatra sa nepoverenjem. Tako se posmatraju i nesuglasice između mladih i porodice, nesuglasice između oca i sina - nešto što je prirodno i prastaro, pa ipak, svaki otac oseća to iznova kao nečuvenu neposlušnost. I tako mi izgleda da tog Kaina, tog često pominjanog zločinca, prvog ubicu, treba shvatiti kao nekoga ko je sasvim suprotan Prometeju, koji je zbog hladnokrvnosti i nepromišljenosti kažnjen kao neko ko je prekršio zakone duha i slobode.
Uopšte ne brinem o tome da li taj stav mogu da potvrde teolozi, ili da li to odobravaju i potvrđuju nepoznati autori Mojsijevih knjiga. Mitovi iz Biblije, kao i svi drugi mitovi čovečanstva, za nas su beznačajni sve dok mi lično ne budemo mogli da ih protumačimo sebi samima i ovom našem vremenu. Kada to budemo mogli da uradimo, oni će nam biti veoma dragoceni.
Iz knjige Hermannsa Hesea Samovolja predstavlja zadovoljstvo, Dereta, 2012
