Emil Cioran: Nemogućnost življenja
Ima iskustava koja ne možeš više preživeti. Posle njih, osećaš da, ma šta radio, više nema nikakvog značenja. Pošto si dotakao granice života, pošto si živeo s očajem, sve što nude te opasne margine, svakodnevni gest i obična težnja gube svaki čar i zavodljivost. Ako ipak živiš, to je zahvaljujući moći objektivizacije koje se oslobađaš kroz pisanje od beskončne napetosti. Stvaralaštvo je vremenski spas iz kandži smrti.
Osećam da treba da puknem zbog svega što mi život i perspektiva smrti nudi.
Osećam da umirem od samoće, od ljubavi, od očajanja, od mržnje i od svega što mi ovaj svet pruža.
To je kao kada bi se u svakom življenju naduo kao balon, više od njegove izdržljivosti. U najstravičnijoj intezifikaciji ostvaruje se preobraćanje ka ničemu.
Širi se iznutra, raste do ludosti, sve do poslednje granice, na rubu svetlosti, gde je ona oteta od noći i od prepune punoće; kao u bestijalnom vrtlogu, bačen si pravo u ništa.
Život razvija punoću i prazninu, bujnost i depresiju; šta smo pred unutrašnjim vrtlogom koji nas troši do apsurda? Osećam kako život u meni puca od jačine i neravnoteže.
To je eksplozija koju ne možeš savladati, koja te može izbaciti u neizlečiv vazduh.
Na rubovima života imaš osećaj da nisi više gospodar života u sebi, da je subjektiviet iluzija i da se u tebi uzbuđuju sile za koje ne snosiš nikakvu odgovornost, čija evolucija nema nikakve veze s ličnim centriranjem, sa definisanim i individualnim ritmom.
Na rubu života nema povoda za smrt? Umreš zbog svega što postoji i svega što ne postoji.
Svaki život je, u tom smislu, skok u ništa.
Kada si sve što ti je život pružao doživeo do paroksizma, do vrhunske napetosti, došao si u stanje u kojem ne možeš više živeti jer nemaš ništa.
Ako i nisi dostigao vrhunce u svim oblicima življenja dovoljno je da si to učinio u onim glavnim.
A kad osećaš da umireš od samoće, od očajanja ili ljubavi, oni ispunjavaju beskonačno bolnu povorku.
Osećanje da ne možeš više da živiš posle takvih vrtloga proističe iz čijenice trošenja na čisto unutrašnjem planu.
Plamenovi života gore u zatvorenoj peći, odakle toplota ne može da izađe.
Ljudi koji žive na spoljnom planu izbavljeni su od početka; no imaju li oni šta da spasu, kada ne poznaju nijednu opasnost?
Paroksizam unutrašnjosti i doživljaja vodi te oblast gde je opasnost apsolutna, jer postojanje, koje artikuliše svoje korene u doživljaju zategnutom savešću, može da poriče samo za sebe.
Život je odviše ograničen i fragmentiran da bi izdržao velike pritiske.
Nisu li mistici posle velikih ekstaza imali osećanje da ne mogu da nastave da žive?
I šta još mogu očekivati od ovog sveta oni koji osećaju onostranost normalnosti, život, samoću, očajanje ili smrt?
Iz: Krik beznađa, preveo: Petru Krdu, Oktoih, Podgorica, 2001
