Alber Kami, STRANAC i apsurd

Moderno osećanje sveta pomera težište sa metafizičkih na etička pitanja, prevashodno na odnos između sveta i čoveka. Taj odnos Kami sagledava bez religijskih predrasuda i u njemu vidi apsurd.

Stranac, egzistencijalizam i apsurd

Često se može čuti da je Stranac egzistencijalistički roman, ali takvo određenje nije potpuno tačno. Termin egzistencijalizam je mnogo širi i obuhvatniji od ideja iznesenih u ovom romanu, štaviše označava različite stvari i često se pogrešno ili neopravdano upotrebljava. Najjednostavnije rečeno, centralna ideja egzistencijalizma je da univerzum i čovekova egzistencija nemaju neko više značenje, niti u svetu postoji racionalni poredak. Prema tome, ljudski život nema neku svrhu koja ga nadilazi, nema ničega osim fizičkog postojanja.

U Strancu je uočljiva ta osnovna ideja, ali filozofija egzistencijalizma je mnogo šira od toga i sadrži mnoge veoma važne aspekte koji ni na koji način nisu prisutni u ovom romanu. Sam Kami odbija da svoje delo nazove egzistencijalističkim. Mnogo adekvatniji filozofski termin za pristup Strancu je apsurd. Filozofiju apsurda je razvio upravo Kami i to baš u vreme kad je pisao Stranca i, paralelno, Mit o Sizifu.

Iako su Kamijevi pogledi na svet jasno izloženi u tekstu, ne treba smetnuti s uma da je Stranac roman, a ne filozofski traktat, i to da je u pitanju prozno delo velike vrednosti, čiji literarni elementi imaju barem jednaku važnost kao idejni.

Objašnjenje apsurda

Moderno osećanje sveta pomera težište sa metafizičkih na etička pitanja, prevashodno na odnos između sveta i čoveka. Taj odnos Kami sagledava bez religijskih predrasuda i u njemu vidi apsurd. Suština apsurda leži u čovekovoj potrebi da racionalno sagleda svet i činjenici da svet nije racionalan. Svest o neskladu između čoveka i sveta je svest o uzaludnosti, uzaludno težimo da ostvarimo predmet sopstvene nostalgije. Najvažnija karakteristika apsurda je tragičnost. Apsurdno stanje je tragično stanje. Postavlja se pitanje je kako živeti ako je svet tragičan i uzaludan. Kami odbacuje samoubistvo kao rešenje, jer ono nije suočavanje, već odbacivanje istine, izbegavanje apsurda. Mit o Sizifu nalaže da čovek treba da umre bez pomirenja, u revoltu.

Stranac

Kamijevo literarno i filozofsko delo je u svojim počecima bilo snažno obeleženo kategorijom apsurda, samim tim i udaljeno od preokupacije moralnim vrhuncima. Lik Mersoa je ilustrativan u pomenutom smislu. On ne samo da ne teži nekoj izuzetnoj moralnosti, već ozbiljno narušava etičke propise. Način na koji prima vest o smrti svoje majke, ravnodušnost prema ubistvu koje je počinio, pokazuju ga kao nekoga kome su moralne norme strane.

Ipak, u sukobu sa sveštenikom, Merso nam stavlja do znanja da etičke propise krši - ne zato što mu je naročito stalo da bude nemoralan, već zbog roga što smatra da je podjednako svejedno činiti dobro ili činiti zlo. Sa tačke gledišta smrti, koja čeka sve ljude, to je potpuno irelevantno - podjednako vrede i jedni i drugi. Istu vrednost imaju i žena starca Salamana i starčev pas. Filozofija apsurda samo potvrđuje rezonovanje Kamijevog junaka. Osnovna teza ove filozofije glasi - ništa nema smisla, samim tim ne postoje merila za prosuđivanje dobra i zla.
Ispostavlja se da Merso čini zlo, jer suviše intenzivno oseća nemoć dobra. Njegov imoralizam je protest protiv neostvarivosti moralnih vrednosti.

Lik Mersoa

Čini se da Mersoa uopšte ne dotiču stvari koje se dešavaju oko njega. Događaji koji bi za većinu ljudi bili izuzetno značajni, kao što je bračna ponuda ili smrt roditelja, kao da ga se ne tiču. Potpuno je indiferentan kako prema smrti majke, tako i prema tome da li ga Marija voli ili ne.

Sa druge strane, Merso je potpuno iskren i ne pokušava da sakrije hladnokrvnost lažnim suzama. Time implicitno izaziva društvo i moralne standarde koji nalažu određen način ponašanja za određenu priliku. To neusvajanje diktiranog obrasca ponašanja, koje se ispoljava kroz nedostatak suza na majčinoj sahrani, čini Mersoa autsajderom. Čak se i na suđenju više govori o tome nego o ubistvu koje je počinio.

Ponovo je u fokusu iracionalnost sveta, mada na drugi način. Društvo uporno pokušava da konstruiše racionalne motive za Mersoovo iracionalno ponašanje. Ideja da se stvari nekad dešavaju bez razloga i da događaji ponekad nemaju značenje je uznemirujuća za zajednicu. Suđenje Mersou je primer za to, tužilac pokušava da nađe racionalni poredak, pa povezuje ubistvo Arapina sa Mersoovim ponašanjem na sahrani majke, kako bi doneo zaključak o njegovoj čudovišnosti. I tužilac, i Mersoov advokat pokušavaju da objasne počinjeno ubistvo kao događaj koji logično sledi prethodne po principu uzročno-posledične veze. Takva objašnjenja su izmišljotine koje imaju svrhu da prikriju zastrašujuću ideju da je univerzum iracionalan. Prema tome, i samo suđenje je primer apsurdnosti, primer kako čovečanstvo pokušava da pripiše racionalnost svetu.

Izvor: Eseji